У шетњи прикрај обале Нишаве, угледах весела на обаљу лица, која чврсто држећи штапове својих пецаљки, одолеваше ветру шеснаестог јануарског дана касно иза поднева. Између врба и топола што се наваљиваше над реком која посве узводно биваше од дубине и вегетације тамно чак зеленије боје, рибари, тиме заклоњени, добиваху жељени штит од студени која се пребациваше преко брда сећи даље унакрсно други ветар преко моста на сусрету струја. У речној долини се нека топлота пак спушташе до корита реке, но њима образи добиваху црвену боју од дужине свега времена у збиру које напољу проведоше, а већ би морали и поћи кућама. Зимско је време, отуд и мрак раније пада – не ваља на реци, кад је ћуд времена променљива, одоцнити.
Даље ме кораци лагано водише дуж обале, скоро до самог краја видљива трага уз врбово грање, где се пружаху монтажни шатори као заклони рибара у летњим данима где радо одседају чекајући трзаје о штаповима или пак биваше само место где ствари своје остављаху да им нису на сметњи, па онда радо црве о удице мећаху, мамце рибама тиме правећи. Но, до краја не идох, као да ми слабашне воље беше срце да сву лепоту дозна. Од страха у спознаји са сплетом времена кратких дана, ваља се човеку и наћи хлеба пуна врећа приде у руци, има – зна се, уз обалу од јата која домаћа шотка како их по селима још зваху, а у ствари дивљим паткама биваху, четири пловке на реци осташе. Женке те врсте све телом шарене браон и беле боје беху, а мужијаци достојанствено зелену главу над водом уздизаху док до обалског грања долажаху. Свикнута живина на људе одавно већ беше, па и страх у њима од навике ишчезну. Весели се онда наједном зачуше гласи, видеше се људи радосна осмејка где у рукама држаху упецану рибу. Из даљине тек речима зачух: „Скобаљ!” Беше то диван улов, од сјаја светлости почеше се пресијавати крљушт овог тек упецаног примерка. Бледожућкаста боја ка сребрнкастобелој нијанси, привлачише ми пажњу. Стари рибар што са удице рибу скидаше, исту пољуби и у воду је њеним путем управи. По традицији настави као и пре, руке опра у води, само тада стајаше поносније и лагано стегнут штап обема рукама држаше. Њега још двојица рибара окруживаху, те се у гласу тијо смејаше са надом у бистру им рибарску срећу као узданицу док о пређашњем улову разговараше. Туда и ја полако прођох, те им добар дан наздравих, чиме ми узвратише. Желех на крају да наставим шетњу уз реку, али хладна студен још и јаче почеше да стеже кожу како се ближаше сумрак што ће у најави скоро доћи. Наједном се окренух, па од кише направљено блато газих опрезно; ка асфалту ноге корачаху саме, али ми поглед на реци остајаше. Видех рибаре где се опет радују. Исти случај, поновљени улов, бејаше мило срцу, па ми дође жеља ума да се радости туђој радујемо. Спокојно продужих право на крају недеље коначно. Кад првим кораком закорачих на бетон, иза се спознах непрегледно зеленило као бескрајно извориште, а испред ме се супротно пружаше непрегледно сивило.
Време на заходу дана показује пут којим ће се ускоро поћи кад и рибари у вечери за Сунцем слабашна сјаја, дуж реке к мосту залазе. Остаје сама река у чекању новог дана. Међутим, не застаје тада ни река у своме току него даље протиче. Низ корито јурећи, све ка рибарима као да иде – њих чак претиче. Лако јој све то пада, спорог су хода у старом кову лица јој знана. Продужава њена водена сила правом линијом свога тока слет. У даљини отичу све капи воде што реку сачинише да та силна река што притоком мањом бива, већој реци сусрет поста.
Кристина Голубовић