Приче Терезе Паликуће

Ритуал

Мирослав је био пуковник у пензији и његова реч се поштовала. Ту традицију пратио је ритуал који се у његовом дому одвијао сваког четвртка у подне. Мирослав би тада одлазио у кухињу и кувао кафу с три кључа. Свakи пут би је сервирао на сребрном послужавнику уз ратлук и чашицу клековаче. Затим би се упутио ка музичком стубу, у углу радне собе, где је са већ излизаног компакт-диска, пуштао песму „Натали” шансоњера Шарла Азнавура. Потом би заваљен у фотељу, прекрштених ногу на табуреу, зурио негде у даљину. Томе је сведочила и његова супруга Лидија, која би за то време седела у суседној соби док су јој се сузе сливале низ лице. Иако је Мирослав годинама предосећао њене сузе, тајну ритуала однео је у гроб.

Глас разума

„Од заљубљености потпуно пошандрцаш.”, рече Неда из искуства.

„Мене катапултира у потпуно нову димензију.”, објасни Воја попут филозофа.

„Димензију ружичастих наочара?”, упита неко из кухиње, па се сви слатко насмејаше.

„Кроз њих посматрам Владу све ове године”, рече Мира намигујући свом мужу.

„Време је да промениш диоптрију.”, зловољно ће онај из кухиње.

Тереза Паликућа