На свему сам захвалан најпре себи

Ако се бар на кратко замислимо, можемо лако увидети да је једна од највећих мистерија људска егзистенција тј. начин на који егзистира човек, и то појединачни човек, не друштво као конструкт институционализовања човекове егзистенције. 

Данас више него икад имамо без прикривања гурање у омасовљеност и претварање човека у пуку ствар, оруђе за испуњење задатака. Тим поступком појединачна егзистенција, начин постојања мене, другог човека поред мене, или било које особе на свету. Појединачни егзистенцијални статус се ставља у други план. Тада оно појединачно људско, субјективно што нас изграђује као појединца није важно. Важно је определити се у коју друштвену структуру ћемо се уклопити. Да ли ћемо бити радници, лекари, адвокати или у некој другој категорији, небиутно је. Битно је  испунити своје друштвено институционално наметнуте задатке који имају приоритет у односу на оно што нас изнутра заиста и изграђује као појединце. 

На пољу појединачног човека, оног мог Ја, нема места институционализацији, већ то Ја се храни осећајима, емоционалношћу, гута оно што објективни свет нуди и преводи у своје лично субјективно, унутрашње. Мој свет није исти као свет било ког другог човека, иако обојица припадамо истом објективном свету, ето већ парадокса:

Ја као нешто егзистирајуће субјективно је само моје и увек моје, налазим се у објективном друштву маса које има своја правила. И поред тога успевам да живим и по субјективним духовним нормама и објективним спољашњим. Чак и то објективно успевам да преводим у субјективно. Иако субјективно моје, и објективно спољашње не морају бити у сукобу, они јесу у једној врсти вечне напетости. 

Одакле та напетост? 

Управо због тога што овај свет, можемо слободно рећи и универзум јесте у основи бесмислен и не даје нам одговоре која је наша сврха. Зато је човек 21. века одбацио религију у већини друштава, јер какве ли ироније и парадокса и религије су институције, изгубиле су духовну компоненту, тј. њен значај је умањен. Иако религија није још увек забрањена, рекло би се да је превазиђена јер није дала данас важне одговоре. Али суштина религије није у давању одговора, већ у постављању питања и ходању стазом ка циљу на који се не стиже у овом свету. Старијим генерацијама је зато било лакше, јер су се ослањали више на религију, имали су јачу свест о бесмислености живота, али их је држало у снази оно што долази након завршетка живота. 

Али ако је религија „превазиђена“, онда није вера, нарочито она лична вера. Још увек нико не може забранити човеку у шта ће веровати и колико. Да ли ће веровати у неки аксиом, у себе, у живот након смрти, у бесмисао, у апсурд, не поставља се то питање. Ту једино има слободе, јер сам као појединац могу веровати у шта сматрам да треба и у шта осећам да треба веровати. Није важна „фигураˮ у коју ћете веровати, али је важно да неко буде звезда водиља. Ретки су примери, али их итекако има. Сократ је имао ироничан став према животу, слично и Исус, или било који пример из монотеизма.   

Пошто још увек сматрам себе слободном појединачном егзистенцијом и једина слобода која је загарантована је она која је унутар мене, моје егзистенције, сматрам да живот треба посматрати камијевски. 

Према томе, када прихватимо да је наш живот апсурд, као што је Сизифов, дакле да је живот: 

Устани. Иди на посао. Ради. Пауза. Ради. Иди својој кући. Одмарај...и тако скоро сваког дана, на трагу смо тражења смисла у бесмислу. На трагу смо да схватимо да је појединачна егзистенција сваког од нас апсурд, иронија. Прихватање апсурда је корак ка срећи и смислу нашег егзистирања. Међутим, ма колико тражили смисао он ће увек исклизнути под нашим ма колико лепљивим прстима, а то не треба да нас води у очајање. То се само апсурд смеје, и треба да узвратимо осмехом. 

Зато није за све неопходно да верују у божанства, многи људи их не морају или неће разумети, али то нас не чини окорелим атестима. Најпре треба тражити смисао у универзуму тј. свету који је апсолутно без смисла. То је одлучно прихватање апсурда. Свет је хаотичан, и у тој хаотичности пронаћи место за себе јесте један храбар корак. Смисао за себе у хаосу. Апсурд се смеје. Прихватајући бесмисао овог света, не значи да не могу да уживам у ономе што ми он пружа. Парадокс.  

Као што Сизиф стално упорно гура даље свој камен, и никад не стиже на врх, тако сви треба да гурамо даље. Ризикуј понекад. Експериментиши. Не мари шта ће други рећи. Сврха живота је да производи непрестану жељу за откривањем те сврхе. На крају у великим стиховима Хелдерлина се може пронаћи клица знања како да смотрено идемо кроз овај ограничени живот: 

„Дођи да погледамо отворена пространства. 

Да потражимо то што је наше, ма колико далеко било!ˮ

Смисао је у томе да са одушевљењем и вером прихватимо да ништа нема смисла. Али то не треба да нас води у „филозофско самоубиствоˮ, већ да нас гура даље, као што Сизифа гура даље. Нема ништа горе од узалудног рада, некада се то сматрало највећом казном. Али када обрнемо ствари и прихватимо апсурдност света и наше појединачне егзистенције у свету, издигли смо се корак даље. А јаке ослонце како добијамо у знању, исто тако добијамо и у незнању, нарочито у оном незнању – шта долази после свега овога?

Иван Комаров

Pinterest, Stacy Jo