Сачувајмо од заборава данас оно што јуче бејаше. Не заборавимо никад ожиљке своје већ се погледом на њих сетимо рана својих. Горке су те ране, пуне бола, патње и мучнога страха. Као да те старе ране на сав глас вриште, па се од њиховог вриска кожа дере и крв из ожиљака поново тече.
Сад су пак дани нови стигли, лепши ваљда. Пуно је дана испред нас, а још више иза свију нас. Ко би те силне дане попамтио? Оне лепше сви памтимо с осмехом на лицу, а дане пуне туге у срцу дубоко потискујемо не би ли их зацелили новим данима среће. Зашто ми и зашто тада, али ко ће то знати? Бомбе никада нису, нити ће кад цвеће бити, нити гелери латице које лете. Уместо топле пролећне кише, с неба црне сузе потекоше. Бука од беса на нас се сруши тада. Што се тим крилатим птицама од метала, тешким челиком оковане, крила на путу до нас не сломише? Године, ево, прођоше као и све што пролази и долази, али кад здравље једном оде, више се не враћа. Вреди ли онда борити се или се са судбином помирити? Кога кривити? Кога тужити? Сами смо одувек били. Како од туге и суза, што очи и душу у човеку утопише, поново прогледати? Како наћи пут у кршу и лому некадашњих домова којих више нема? Ко ће коме кога вратити? Ко ће нам платити кад се живот новцем не купује? Има ли смисла предати се? Има ли сврхе борити се? За кога живети? Очевима и мајкама у црном ко ће децу вратити? Има ли такав живот поенту? Много је питања, а одговора нема. Тишина је пуста од звука сирена занемела, док се језа у костима шири, крв у венама се леди. Спасити се људство мора, бежати се, свако зна, мора. Подруми људију пуни, склоништа су где се од зла бежи. Нада и вера једина су човекова снага. Деца, млади и стари, сви су истога српског рода, вере и наде. Деца, жељна одговора, једно за другим, питања постављају или само плачу. Тако смо и сви ми, попут деце, жељни одговора. Много је суза и крви тих дана проливено. Исте сузе и данас нам квасе бледа лица што на промаји сећања и наде стоје.
Данас је ново јуче јер кораци су нам још увек исти. На новом прагу немојмо претрљавати ђонове, остављајући тако иза себе прошлост. Не заборавимо ко смо јер нас неће бити. Опростити нећемо сви моћи, а и зашто бисмо? Значи ли онда опроштај и опроштај свих недужних живота? Болно срце још болније куца. Човек који у дану све своје и душу изгуби, рањен је и лека му нема. Дани се не враћају, дани теку, а ако човек с њима не крене, човека више нема. Цивили нису војници, нити је човек војник. Рат није игра, авиони нису птице. Чему онда све то без смисла? Није праведна борба кад је један јачи. Није праведна борба између авиона и човека. Живот није праведан, бомба је на земљи јача. Како томе стати на пут и чиме се борити? Упркос свему, живот тече, дани иду, човек се бори, ноћи су дуге светлом експлозије обасјане. Људи раде као и обично, али ништа није као пре. Људи се исто рађају, али још и више умиру. Умиру они који мрети још нису хтели. Чему онда вреди све то без смисла? То није била борба. То није био рат. Бомбардовани смо ми, Срби, деведесет и девете године, увек и за све другима криви. На земљи ми смо јачи увек били.
Станимо мало, журимо превише. Осврнимо се иза себе. Погледом тим далеко досежемо, све видимо, а опет ћутимо. Проговоримо барем сада, време је коначно. Не стидимо се себе, већ будимо поносни јер нисмо ми криви. Главу у земљу кривци нека набију, поглед да не дижу, а ми у небо, где су наши славни јунаци, високо увек гледајмо. Давно бејаше тих дугих 78 дана и још ће давнији ти дани сутрадан бити. Нас можда не буде, али оно што је било памтиће се још дуже. Живот је овај кратак, али су дела вечна каква год била.
Кристина Голубовић,
2019. године у спомен на агресују
Фотографија: Косач, Зоран Јовановић, Панчево 8. 6. 1999. године
Comments