Дуга лета пролазе, ево једна прича у глави и сад ми стоји, пред очима као да је гледам. Баба ми је стара давно на колену, редом приче од старине што је знала, казивала. На томе њој хвала, остаде ми аманет знати. Као морање моје да исту даље наставим, да тој непрекидној нити што се вековима плете, своју петљу заденем. Ама, ову причу, жал ће ми, децо, остати да је с вама не поделим.
Као давно, после Боја ће бити, десило се, а и сад се приповеда. Оно јесте посве чудно, а и није неко чудо – тако јесте морало бити. Младић што му знамење поста име, барјактар – Милић Барјактар, лепоте дичан своје што у боју први стоји, заставу на коњу враном развио па је војску снажио. Вала јесте, ордење, то је коњ јунаку сила, слика јунака сама. Морате знати, све се мења, али свест народа далеко памти, даље преноси – тако истрајава. Колектив, даје се слутити, мења се и тиме нас животу у сусрет баца, али то не чини колективна свест, бар не тако брзо. Тако и језик памти дуго, а ништа се у језику без трага не да изгубити који траг не остави иза себе.
Такав јунак тражи девојку равну себи, по лепоти и свој красоти што праву жену чини. Белај ће бити, у једну се такву девојку загледао, па друге као да не види, у гомили само њу гледи, погледом својим себи је равном за љубу види, тако је човек њему представи. За њу се вреди, па и да гине, ако треби. Ах, да му је срећа пуста, добра му срећа не беше! Ко му памети даде да о лепоти њеној проговори?! Што је за себе не сачува, целу лепу, од ушију других скривену? Као стрела његове речи полетеше, урок паде на девојку – брзо је у гору стигоше. Даље све би како је речено да буде; мала је човек сила па се повинује како ветар дува, те му већа сила гране ломи кад ударе буре и ветрови ишибају лице.
Прочула се њена лепота по целом Загорју, па и шире, зна се тако ко и за младу иде. Из даљине се кроз пенџере види, а још ближе чује. Узе тада девојка ситну књигу брзо да на хартијици белој напише и ситно поче вести слово на марами изатканој. Сузе марамом брише, слово љубве – име своје и драгог јој подвезује. У марами лист оним платном савила и црвеним концем завезала, а у то збори што на листу пише:
Милићу, мој изабрани драги,
Теби ће ме у недељу дати,
Мене дати, теби ме повести.
Срећу девојачку жељна снити,
Но ти млада нећу за дан стићи,
Јадна, у загрљај нећу доћи.
Моја ће мајка гора узети –
Мене младу и свет одвојити.
Другде ћемо се ми пак састати,
У то скупа без урока бити,
Мој Милићу, барјактаре мили.
У конац ружу неувелу, тек румену, у роси раним јутром убрану – себе и њу умила, пољупцем закићену заденула. Тад је писмо у пазух метнула. Будућем драгану ком је обећаше, поздраве у њему пренела. Кад у том часу ево таламбаса сватовских, почеше се још и ближе чути. Јасног знака, ето ђувегије на врата младеначка са девером и кумом стоји, уза се и старог свата привио. Три се дана гостише, а четврто јутро тазбинске дарове прихватише, пак младожењиној кући кренуше. Кад преко горе прелазише, наговори млада сватове те коње уставише. На земљу да одмори леже и младог Милића при себи угледаше. Сузе јој очи тад напунише и бледо јој поквасише лице. Из пазуха му журно, она руком својом мараму у том часу пружа, па јој се полако, сасвим споро, склопише очи коначно као да га се нагледати не може.
Јаукну болно Милић-барјактар. Срце као из груди да му хоће искочити, побегло би, али не може – трчало би док уморно не би као покошено пало. Он се пак стисну, истрпи и бол поднесе, њу по реду последњи пут оправи и руже јој у гори посади. Свој бол кући даље са собом понесе. Тек је тада, по први пут снагу смогао и сам са собом мараму отворио, пред дворе своје кад је био. Ружа за то време поче венути, али је опет свој сјај румени задржала. Ту искру светлости, којом је цела љубављу била прожета млада што је ватру у ружу росну усадила. Надала се љуба, млада нељубљена, да ће срећа добра бити, да ће гору проћи и да ће у нове дворе са сватовима стићи, те да тада и писмо и несрећу своју у ватру спали. Место ватре, земља њену несрећу за вечност прими.
Јадна мајка, сина Милића, пред дворе сачека, дочека и испрати га. Грдних јада кад се више не пробуди од јада, преголем камен на срцу што му стаде, на кревету паде. Испрати га мајка једном, жална кукавица, где Сунце залази – онде где још нису морали поћи, али мала је човек сила. Једном их испрати, а стално их дочекује и поново их са Сунцем отпрати. Од силне туге што се скупи на срцу њеном, сад сва тужно нариче од бола рана Милићева мајка кад се Сунце зором рађа и вечером кад мре. Кад дан у ноћи се гаси и кад вече у зори се смирује. Кад сина и снаху мајка, од бола високо уздигнутих руку к небу, зраке прихвата.
Сећам се, знам, давно је то било. Године нису ни важне, лако се заборављају, поготово вама, деци нису важне, а и не би требале бити. Немојте сад бити тужни због ове несрећне љубави. Ја сам била сасвим мала кад ми је бака ово причала, можда десет, можда мање година, или која преко. Ма, неважно је сада, свашта ми је она причала, али верујте јој преко мене на истинитој овој речи: „Човек”, рече ми засигурно „мора да се мења набоље, да заслужи срећу!” То је колективно предање, и народ ово памти и препричава. Кажу да је ово једна епизода која је изостављена из познате песме. Некоме је ваљда била дуга, па је песму мало скратио.
Кристина Голубовић