Кроз прашњаве епохе постојања, једна од највећих загонетки био је пут настанка и развоја цивилизације. Откривали смо и данас откривамо тајне које чувају остаци древних светилишта, гробнице краљева, избледели цртежи и, можда и најбитније, усмено стваралаштво народа. Међу народним умотворинама бајка је свакако најраспрострањенија, а и најпопуларнија. Бајка представља развијену, стилизовану причу фантастичне садржине, у чију се истинитост не верује. Највећа заслуга припада Јакобу и Вилхелму Гриму, немачким филолозима, који су међу првима објавили збирку Дечјих и домаћих бајки свога народа. Самим тим, указали су на значење народне књижевности и покренули низ других истраживача да крену истим путем. Уз помоћ Јернеја Копитара, Вук Караџић се 1815. среће са Гримовим упутствима како ваља прикупљати приповедну грађу. После Пјеснарица и Рјечника, Вук је објавио и прву збирчицу Народних српских приповједака. Занимљиво је да су српске приче свој живот на папиру започеле на немачком језику. Тек 1853. Вук објављује своју велику збирку Српских народних приповиједака која је вишеструко значајна за развој нашег народа и разумевање наше прошлости.
Разлике између ауторске и народне књижевности огледају се у тематици, стилу, метричкој форми и језику. Оно што се мора поменути јесте да у овом времену, где се ради на томе да мали народи изгубе идентитет, језик и историју, морамо настојати да сачувамо корење које смо одвајкада пуштали. Због тога, ни под којим условима не смемо занемарити плодове колективног искуства које су наши преци оставили у виду бајки, басни, песама, приповедака, бајалица, успаванки, брзалица итд. Сходно томе, споменуо бих једну специфичну књигу. У оквиру кампање „Бисери српске књижевностиˮ, коју је 2005. спроводио дневни лист „Политикаˮ, у сарадњи са „Народном књигомˮ објављене су 44 књиге које обухватају дела световног и духовног карактера, као и ауторске и народне књижевности.
Посебну пажњу посветио бих четвртој књизи по реду, а у питању је „Антологија народних бајкиˮ коју је приредила Снежана Самарџија. Књига садржи 34 пажљиво одабране бајке, од којих су вам неке познате од раније (Чардак ни на небу ни на земљи, Дјевојка бржа од коња, Златна јабука и девет пауница), али има и оних са којима се (вероватно) нисте сусретали (нпр. Влатко и мртви, Смрт кума, Деведесет и девет синова, Очев трс, Петар бега од смрти). Субјективно тврдим да је ово јединствена књига која се никако не би смела пропустити. У времену у коме има много квазипатриота, ви будите истински. Поштујте и вреднујте оно што су вам дедови оставили, а притом ћете се сигурно забавити јер су дела естетски врхунска. Чак и оне бајке које знате, вероватно знате у модернијој верзији, са неким новим говорним терминима. Овде се ради управо о архаичним верзијама, где ће можда терминологија бити неразумљива. Због тога се у књизи налази и речник мање познатих речи, који ће вам отклонити евентуалне нејасноће.
Као неко ко радо истражује народно стваралаштво и ужива у њему, најтоплије бих препоручио ову књигу свима. Првенствено онима који слабо читају бајке јер сматрају да одрасли то не би требало да чине, а потом и онима који се интересују за то, а нису имали адекватне изворе. Оваква блага нашег народа никада не губе на вредности и оног тренутка када будете затворили ову књигу, почећете да планирате своје време како бисте је читали опет, и опет, и опет. Истинска лепота надживеће пролазак времена, зар не?
Бранислав Милојевић
Comments