Жега

Освану недеља. Устадо рано. Ништа нисам хтела да једем, исповест је најбоље на празан стомак човек да обави. Путем нигде живе душе, ухватила слана. Прекрстих се пре но што пређох праг и уђох.

„Време ти је да научиш да се паметан човек у истој води не дави двапут.”, поглед са плетива није ни подигла. Ватра се чула како пуцка у шпорету.

„Да ми треба савет отишла бих код попа.”

„Ха, па ја сам чула да се ти након нашег првог сусрета сасвим окрете Богу и цркви. Колико је од тад прошло?”, сад ме већ испод ока гледала, што би наш народ реко – ко змија жабу. 

„Има година.”

„Има. Али ето тебе опет на прагу моме.”

„Ко се једном са ђаволима у коло ухвати тешко да из њега тако лако може да искочи. Ја теби нешто дадох, и изгледа да нема назад.”

„Упозорена си још онда.”

„Јесам, а знаш како кажу – Кад иде јуне нек иде и уже.”

„Шегу тераш, то ми се и први пут код тебе свидело.”, насмеја се онако из срца. „Знаш, дођу овде па кукумавче, плачу, моле. Те нисмо тако мислили, те нисмо знали. Зато и не примам сваког.”

„Благо мене кад част ми такву чиниш.”, куражим се ја, а срце ми све у грудима дршће.

„А је ли, искрено сад кажи, јесам ли ти прошли пут помогла?”

„Јеси.”, где сам и смела да кажем да није. Одма’ би ме испратила да идем одакле сам дошла.

„Знам да јесам, јер да није тако не би ми се и данас под ноге довукла. Говори.”, где ли гори да је човек пита. Ко да не седи затарабљена дан и ноћ у овај кућерак, па мене нашла да пожурује.

„Имам муку.”

„Колика ти је та мука?”

„Велика ко планина, силна ко вода, изједа ко ватра.”, прекрстих се опет па кренух да исповедам грехе што ми као камен под душником стоје.

Плетиво спусти у крило, па прекрсти руке, око јој ко у копца, „Свиђа ми се какво си коло повела, настави.”

„Сећаш се кад смо били деца, па један жмури а ми остали се кријемо? Нађеш место и чучиш, ћутиш ко преклан, да те случајно првог не нађу. Кад те нађу одма’ мора ти да тражиш. Мене увек лепше било да се кријем, само нађеш ново место и хајд Јово наново. Е тако ти и овде беше, сакрио се крај моје прошле муке, нисам могла да га нађем. Остадо да жмурим и тражим, ево има већ дваес година, чим сам прошли пут на ова врата изашла.

Блесава сам била што сам мислила да ће греси, тек кад заувек затворим очи, да почну да се исплаћују. Не, ти си џелата послала одмах. Тако је, тако је”, дижем руке увис, „рекла си да само један живот имам и да нећеш следећи да ми дираш, ал’ жено – мислила сам да дебело грешиш.”

„Не грешим ја, а ако и погрешим има ко да ме исправи.”

„Играш се туђом несрећом.”

„А јеси ли ти то у моју кућу дошла да ме вређаш?”, нагиње се преко стола, а ја све гледам где ли јој је она игла из плетива и мислим се да можда боље језик да прекратим. „Не радим ја ништа до онога што сами од мене не тражите. Тако и с тобом, што си пожелела то си на јави имала.”

„Истина, истина. Не буним се, не скачи.”, гледам да је умилим мало. „Само, та истина не мења ствари, и можда ниси вештица, ко што људи кажу, али нека аветиња јеси. Имадо довољно лета и зима да поразмислим где сам све скретала кад је правим путем требало да идем. Време не могу да вратим, па ето чиним само оно што ми је остало.”

„И шта си ти то домислила?”

„Прво скретање са пута ми беше жеља. Место да заменим кацу која се провалила, ја сам узела да је оправљам. Ко да сам ја пинтор, а не он. Он је, додуше, у то време сасвим забаталио то од чега смо јели. Чим отвори очи, а он у подрум па потегне. До ручка му већ заплиће језик, а од ручка бацао све што му се нађе под руку по кући и авлији. Деца су ми била ситна, кад га виде тресу се ко прут. Оно мало муштерија, што му је остало, почело у вину и ракији да га плаћа. Отац га и клео, и кумио, и молио, али он се дозивао памети није. Доводили му једном и некаквог калуђера да молитве чита. Он се само, ко да је без памети, смејао, разуме се до ручка, после ручка га је наглавачке истерао. Мене посебно није могао да гледа, али није као да је икад и марио за мене. Вечито љут, јер ја беше крива што су га са мном оженили. Ја сам имала велики мираз, а он био син јединац. Права прилика. За њега се знало коју је желео, и њени би њу за њега и дали, али ето, отац му рече да није та за њихову кућу. Све су се неке висине држали. Јес’, били су некад најбогатији у селу, ал’ то злато како је дошло тако и отишло. Сви су знали како је дошло, само се они правили да није крваво. 

А прича се како је од мог покојног свекра деда убио неког Турчина. То је било онда кад се ова наша земља тог ропства ослобађала, а Турци морали да беже тамо одакле су и дошли. Овај је са тим Турчином шуровао, што се каже. Било добро и овом и оном, ал’ како то субда уреди да се све у једном дану преокрене и од ловца зверка да постанеш, Турчин нема кога жедног преко воде није превео, ал’ не беше више никог за њега леђа да подметне, па га наша војска појури. Он куд ће где ће, па у јатаке код свог старог друга. Наравски, није Турчин хтео да остане дужан, одрешио целу кесу, ал’ несрећа му лежала у томе што је овај други знао колико овај још дуката има. Прво га убедио да све код њега у подрум посакривају, и кад Турчин заспа убише га на спавању. Још се и прича да су га закопали у тај исти подрум. Не би ме чудило да стварно и јесу, јер све те нека језа подиђе тамо кад уђеш и све се нешто квари кад подуже тамо ћути.”, у један ма све ово реко, ал’ ми на памети да сам од нечег другог пошла.

„Их, оде ја далеко. Где сам оно стала?”

„Хтела си да причаш како си се срећно удала.”, смешка јој се брк на ову моју срећу.

„А, јесте. Што се удаје тиче – мене моји нису много питали. Како се оно каже: Женско дете – туђа кућа. Учили ме послушна да будем. Јела сам кад се јело, копала кад се копало, у цркву недељом, пост средом и петком, причест празником, удаја кад за њу дан дође.  Бар да сам се и ја у неког загледала, мислим се, лакше би ми било. Жалила би за тим што није могло да буде, а не за овим што живим. У кога сам па и могла да се загледам кад сам све у земљу гледала? Е, где ми младост прође. Плаши се од овог, склањај се од оног. Добро, човек се учи док је жив.

Ја сам, као што је и приличило, хтела у мужа да се загледам, но што сам дуже гледала јасније ми пред очима беше. Боље да поглед нисам ни подигла. 

Ма нисам ја хтела никакве куле ни градове, само мира у тој кући којој сам живела, јер видиш ни кућа није била моја. Тамо беше кућа мога брата, овде кућа мога мужа. Завидим ти, овај кућерак твоја је палата. И ето, тако то беше, тако се ми сретосмо овде први пут где ја зажелех само једно – да ми се муж окане пића.”

„Сећам се ја, памет ми је још бистра. Ал’, није да се нисмо знале од раније. Први пут кад сам те видела, коса ти беше у кикице уплетена, а ти сва важна села у клупу. И причао ми, покојни Миливоје, све си одма памтила, најбрже си да читаш научила.”, то ми прича, а кроз прозор негде гледа, и ко да на трен она стара постаде.Она, што носила је пунђе и читала нам књиге.”

„И ја се сетим уче, добар човек је био. Куд онако прерано да оде.”, и куд стварно онаки човек да умре кад му време није било.

„Ех, куд... Причају ти после како Бог најбоље одма себи узима, кад је тако, с тим Богом више ништа нисам хтела да имам. Исти је, значи, ко и сваки краљ, ил’ сад председник, само дај, дај, дај, никад доста да им буде. Промени се ја од тад, ал’ ништа мање ни ти.”, неста јој жеравица из ока. Уста из фотеље и оде до шпорета да убаци дрво.

„Прођоше године, ред слатко, ред горко. Него, памтим ли ја добро – сваки следећи пут данак је већи?”, правим ти се ја Тоша. Цело село, и она поред села, и све тамо иза брда, сви, али сви знају како ти то иде код баба Насте, суђаје.

„Памтиш.”, и даље око ватре џарала. Вади жар и ставља у један земљани суд, па онда гледа које ли ће дрво најбоље у фуруну да стане.

„Прошли пут си узела десетину, а сад?”

„Петина.”

„Ихи, па где ће ти душа?”

„Нешто ти је смешно?”, баци онај џарач и стаде пред мене.

„Па тек кад изговори ово схвати да ти сигурно, већ одавно, душе и немаш. Је ли, шта радиш са петином душе?”, не знам да л’ то из моји уста изађе од једости, страха, ил’ сам преконоћ постала силна.

„То се тебе не тиче.”, оде опет до шпорета да покупи онај жар.

„Ма ’ајде, па своју ти душу дајем, ’оћу да знам шта са њом чиниш даље.”, знам и ја за јадац.

„Мани се питања. Ниси тако запиткивала прошли пут. Шта је, заиграло срце за петину, десетина била ситна боранија?”, опет седе на место. Руке јој у плетиву, сад поглед не спушта. Ватра се разгалила, па све ко да ће да проговори.

„Била сам млада, нисам пуно мислила. Знаш да је од старе кока супа најбоља, тако и ја, остарела, па мудрујем.”, правдам се, ко да је много више сад у овој глави. Да је више, сигурно не би на ова врата опет закуцала.

„А шта ти радиш кад ти неко да добро семе паприке?”, пита она.

„Посејем.”

„Шта, само га онако у земљу тутнеш, па ако изникне, изникло?”

„Није, у чопар га посејем.”

„И?”

„Испитујеш ли ти то мене како се паприка сади?”, узјоги се ја. Не знам да л’ будалу од мене прави. Јес’, она да не зна како с паприком.

„Па да ти дочарам.”

„Шта?”

„Оно што са душом чиним.”

„Засејаваш?”

„Јесте, исто као ти паприку. Прво семе у добру земљу засејеш, па ставиш на сунце, сваки дан заливаш. Кад почне да расте и да се криви, а ја побијем коље, па привежем. Почне цвет да пупи, а ја прашим и прскам да је не убије болест која. Има лопужа што би и моју башту да пљачкају, па ти тако ја ноћима дреждим да не убере ко плод мене пре. Расте тако расте, зри, зри, па сазри, а ја онда подраним зором и оберем.”

„Шта убереш?”

„Плод.”

„И онда, ајвар правиш?”, овде ми већ беше смешно. Све замишљам како ме ко паприку обрће на овом истом шпорету. Запече лепо са једне, па окрене на другу страну. Ти таман помислиш мука се заврши кад са ватре скине, ал’ јок море. Она онда узме да љушти, па цепка, па меље. Све док од тебе не остане само мало црно испод нокта, и то њој која паприке љушти.

„Направиш што ти је воља, па делиш.”

„Значи то си ми давала.”

„Доста. Ти си овде дошла да причаш.”, опет она ’оће мене да пожури, а ја сам лепо у зиму дошла, нема какве сад паприке да се љуште. Сигурно је гладна. Опет ја замиљам како отвара моју теглу ајвара и маже на лебац.

„А јеси прека жена, ал’ с тобом бар могу да говорим како је право.”, јер што јес’ јес’, ако неко зна све што сам радила, е то ти је она. „Видиш, значи, нечију туђу несрећу сам ја њему у ракију сипала. Сад кад поразмислим није ни чудо докле је све то дотерало. 

Радила сам тачно како си рекла, кад си рекла, колико си рекла. Испрва све исто беше. Устајао рано, натезао флашу, на нас потезао шта је стиго, вика, дрека, а народ све застајкује кад пролази поред авлије. Наша им несрећа била дража. 

Једном месечно није баш у цик зоре пио, тад је ишао у варош да плаћа ренту за ону своју радњу. Ту му некад људи свраћали, па наручивали посо, куповали. Све је претио да ће да откаже најам, ал’ мог свекра би жао, па му сваки месец спреми паре, а овај све као, тобоже, љут узима, седа на бициклу, па правац паланка. Моја деца од уста одвајала, ал’ је свекар мого да се подичи како му син у вароши радњу држи. Замандањену радњу, него нећемо сад мак на конац, што се каже. 

И тако ти он једно јутрo седе на бициклу и оде. Ми остали чекамо ко што онај чека да га обесе после смртне пресуде. Никад се није знало да л’ ће децу с фишеком бомбона у руци да зове, ил’ је прут још уз пут одломио јер се сетио шта су прошле недеље радили. Дође ручак, кад ето ти га домаћин. Улази у кућу, па још виче и „Добар дан!”. Бомбоне ставио у крај стола и прича им да једу тек после ручка. Стављам ти ја вариво на сто, сипам, он куса па хвали. Бога ти, клот пасуљ хвали. Сви ћуте, а свекар се као распитује има ли штогод ново. Он све лепо одговарао, па још и сам нешто додавао. На крају још и рече како не иде више ко што је било, решио је, враћа се послу. Заиграла мени у грудима душица, па све пева и поскакује. Мислим се, није толко луда она учина жена, има нешто и у њеним мађијама. Ту ноћ нисам могла ока да склопим, ал’ кад свану, он не погази дату реч. Устао, обријао се, па опет у варош. Око ручка дође, па одмах у шупу. Чуло се како кове, лупа, ма чуло се како ради. У том прође један месец, други, пола године. Ја би срећна. Нисам више морала да кријем, чувам за кад деца остану гладна. У лонац са пасуљем поче и по неко парченце сланине да плива. 

Ми и даље бисмо на одстојању, јер тај плот што нас је делио никад нисмо разграђивали. Здушно смо га подвезивали, а ако ли се негде накриви, пруће поломи, увек је било нове грађе да се то исправи. Не могу да кажем да ми не би жао што ми је муж ко какав туђин био, ал’ бар више није подизао руку на мене. Не беше ништа да ми замери, кућу сам лепо држала, све под конац. Поче да доноси новине кући, па ме све терао да му читам. Није да он није био писмен, него му је требало доста да растумачи, трипут више неголи мени, а у чаршији је требало и политику да знаш да бистриш. Није хтео да испада глуп у друштву. Читала сам му кад сви легну, и то шапатом, да не чује ко. 

Потрајало тако неко време, но видех ја да се нешто мења. Оним данима кад је ишо до радње, а то је било три пута за целу недељу, почео све касније кући да долази. Прво то би сат, два, а онда одоцни док не падне мрак. Мене опет поче у грудима нешто да стеже, све се мислим пићу се враћа, ал’ не базди кад се врати. Кад треба нешто за кућу да се купи он поче да закера, те шта ће вам то, те шта ће вам оволико. Куповао, не кажем, али мање неголи у почетку. Ноћу ми сан на очи никако није долазио, мислим се где ли то паре троши, зар опет све испочетка да кријем, лажем. Паде ми на памет коцка, би и сигурна у то све док наједном, она жентурача, Роса, не дође до нас. Беше четвртак, дан за издају, и чим сам је видела знала сам да ил’ је дошла неки абер да донесе, ил’ осматра, па да пронесе даље. Вели она свекрви мојој:

„А је ли, Стојо, кажи Роси, шта то онај твој син по вароши ради?”

„Како шта ради? Па ради. Треба неко ову кућу да издржава.”

„Росине уши чуле да је почео он и друге куће да издржава.”

„Ма шта баљезгаш, несрећо једна?”

„Јесте, јесте, Роса увек сваком крива, а Роса само говори оно што је својим очима видела.”

„Ма шта си видела?”

„Видела, видела. Твој Мика куповао грађу, почиње кућу да прави.”

„А виде ли ти у нашу авлију неку грађу?”

„Роса и не каже да је грађа за вашу кућу.”

„Луда жено, шта ме манташ?”

„Знала Роса да ће то да се деси, а јесам ти лепо рекла да га пустиш да се жени с оном малом Станојевом.”

„Шта ми сад то спомињеш?”

„Па син ти нашо неку жену, удовицу, има и ћерку. Старија малко од њега, ал’ држећа.”

„Шта ти то из уста излази?”

„Ето ти га сад, опет Роса крива. Роса бар дошла прва да вам каже. Зна Роса да не иде од кога било така ствар да се сазнаје.”

И све беше онако како нам Роса исприча – решио био човек да између нас разгради оно пруће и удари камен. Домаћин ли је ил није.

Е тад сам ти ја почела у цркву да идем, и да постим сваки пост. И децу сам гонила. И свекра. И свекрву. И сви се драгом Богу молисмо. И оног несретника молисмо. Да л’ нас је Бог чуо не знам, ал’ Мика се мало глув правио, мало претио. Причао како ће и ово мало што нам даје да укине, за децу није толико ни марио, кући био пола недеље, пола недеље код ње, у ту кућу што је направио. Кад се закоље свиња њој једној се пола давало, и месо и маст. Никад је видела нисам, ал’ мора да је много гладна жена била чим је сама јела пола, а овамо нас седмина јело ону другу половину. Кад станем с неким да попричам ја видим како ме жале, и би ме у почеку срам, хтедо у земљу да пропаднем. Учили ме да будем мања од маковог зрна, да ћутим, и да је муж глава куће. И све сам ти ја то испоштовала.”

„И, шта си направила од себе?”

„Шта? Ништа. Гурнуо ме у каљугу, па кад ни то није било доста, почео да гази.”

„Имаде ли ти руке и ноге да се браниш? Ил’ бар језик?”

„А рече ми баш то једном моја тетка. Каже – Изађи будали на мегдан, од чега па има да се плашиш. Ја сам се плашила, да ме сад питаш од кога и од чега – не знам. Тек доцкан ми је дошло то да ил’ ћу да се усправим, ил’ ће ме живу закопати. Ал’ то ми дође тек кад све прође.

Почињало је то полако, није она одмах дизгине тако чврсто у руке узела. Миц по миц. Мора да су је, тамо где је расла, учили како да се човек сам за себе бори, а не како се судбини препушта. Мрзела сам је колико сам могла, само, нешто сам морала да признам – паметна је богами била. Кад је своју ћерку богато удала, на моју се децу бацила.

Кад се женио се најстарији син, он и она се питали коју ће да узме.

Кад се женио други син, исто се та жунтерача умеша.

И онда кад се удавала моја Мица, и ту је чорбу дошла да побибери. Е то себи, док сам жива, да опростим нећу. Удала ми дете за неког свог рођака, а он је одведе одавде далеко, далеко, чак у другу земљу. Сад тако неколко пута на годину добијем писмо, па читам, читам док ми очи не испадну. Него, уводе сад телефоне по селу, па ће да може и да се позове. Рекли и за лето да дођу, јесте.

Од оне што је прва у разреду умела да чита и пише, постадо слушкиња курветини свога мужа.” 

„Чудо тад ниси дошла код мене.”

„А за шта да дођем? Па она авет коју си послала душу да ми једе ми мира није дала. Џаба сам ја све у кући и око куће ко у апотеку држала, кад ми савест беше прљава. И кад легнем, и кад устанем, ја се сетим да сам душу ђаволу дала, и да нема те молитве која ће да ме поврати. Како време пролазило тако сам се и мирила, јер погреши човек, ето, ал’ не мора двапут руку у исту ватру да ставља.

Унучићи почеше да се рађају, опет граја и смеј трчи из једне куће у другу. Би ми тако лакше, имала сам за шта да живим. Ни снаје ми нису лоше, не могу да кажем. Помажу, а ја нисам више млада ко што сам била. Смирили се и људи, не прича више нико како то Мика са две жене живи. Могли смо ми то тако и док нас Свети Петар пред Суд не позове, ал’ што би рекла моја покојна баба Рајка – Ђаво не оре и не копа. 

Наишло неко ново време, бачву више није моро пинтор сам да ти прави, него била и нека машина. И то онда, кад имаш ту машину, место једне бачве за дан, ти сад можеш три да направиш. Чим ти више за дан правиш, одма цена пада. Овај није хтео да улаже ил’ нешто да мења, и мало по мало, сви му купци одоше. Па би ли ти куповала шећер тамо где је јевтинији ил’ скупљи? Ето, тако и сваки паметан човек. Пара значи понестајало, па му претило да се једна столица измакне. Одма се знало на коју би да се вечно насади, ал’ та му  би скупља. Морала да се полира, гланца, те да се пресвлачи сваке сезоне код тапетара, па мора и оно јастуче свилено да се купи, да се надогради наслон за руке. Их, посла ту беше. Троножац је бар мого да се носа из куће у кућу, како се хтело. Седа на њега и младо и старо, кад ти треба нешто да дохватиш, а ти се попнеш. Ноге на њега можеш да подигнеш, а кад ти дође само га шутнеш у страну. Њему и ако испадне нека нога брзо може да се углави опет.

Сад, како пара није било, а синови нису више хтели све своје да дају да би та његова добро јела, почеше свађе. Полако се та тегоба прикрада, као оно пред град и олују. Прво данима мори жега, не може лепо човек да се надише и ноћ кад падне ти отвориш прозор, ал’ џаба, нема ветра да запири. Небо се мути, Сунца не видиш јасно, ал’ осећаш како кожу пече. Онда се све зацрни, кроз небо пробије муња, најави гром. Гром удара право у стари ора, што га засадисмо кад нам се први син родио. Ватра забукта. Ето су ти у трку одмах и киша, и ветар, и град, и пропаде све оно што си у башти цело лето заливао, прашио и одржавао. Пропаде све за једно поподне. Код нас у кући гром је ударао увек пред празник, јер кад би боље време за то било. Почне да ти преседа прво сваки Божић, па Васкрс, па Ђурђовдан, па све тамо до наше славе Светога Томе. Кад не би ни то доста, поче да преседа и свака недеља, јер недељом је у кући ручевао. Нама проповедао да то тако прави домаћини раде, а овамо у вароши њој тад у посету ћерка долазила. Та ћерка изгледа да га ич није подносила, ил’ бар мало више од мајке, и онда су га ко куче терали у село, код нас. Њему то беше криво, него на њих није смео глас да подигне, а и што би – пуна кућа нас на које може да кидише. Све сам ко по јајима ишла, па спремим шта воли, па све ућуткујем и смирујем унучиће да му не сметају док спава после јела, и што сам више угађала то горе беше.

Седесмо тако једно вече, на вечери пред славу Свети Тому. Пресеко се колач, укрстиле се чаше и пило вино. Наздравило се за здравље и напредак. Деца углас отпевала Оче наш. И онда седосмо да поједемо нешто. Наједном мук, сви ћуте и кусају паприкаш. Беше масан. Заклала сам једног старог певца. Полизао он свој тањир, него нисам на време видела, па да му ново јело на сто да ставим. Како није имао шта следеће у уста да стави, поче да једе оно што је највише волео – говна, да извинеш. Каже он нашем најстаријем сину:

„Није ти неки кукуруз ове године. Ујка Љубиша имао бољи, а њива до њиве сте. Ни то не знаш како треба да урадиш.”

„То ти кажеш да није неки.”

„Ја сам ти отац.”

„Ако си ми отац, ниси сељак.”

„Како нисам?”

„Па кад си ти шта у свом животу посејо? Све је деда, а  после и ми са њим.”

„Како ти то са мном разговараш?”

Ово моје дете стало па ћути, ’оће да се мане ћорава посла. Него аждаја неће да га пусти, па све онако изазивачки потпирује:

„Нема, ви сте једна распуштена банда. Немате поштовања за оца. То вам је све од ове овде, то вас она годинама учи – да мрзите оца. А ко вас је све ове године издржавао? Ко, питам, говори.”

Све гледам у овог старијег како се црвени, он ти је ко ја, планину да прогута може. Утом се онај млађи јави:

„Да л’ ћеш једну славу да нас пустиш да претерамо ко људи?”

Ко да га је у сам живац погодио. Искочила му жила на врату, уста облизује па каже: „Понови то што си реко.”

Овај ни пет, ни шест него: „Остави нас један светац да у миру проведемо, иди па се карај с оном твојом.”

Тад се муња небом проломи.

„Да идем, је ли?” Па узе ону свећу и са све њом крете да излази. Саплете се преко басамака, али настави право у авлију и све виче: „Идем ја, ал’ и слава са мном иде. Ја сам домаћин, ја. Битанге једне. Све сам вам дао. Сад одлазим, а ујутру кад се вратим, немој неко на очи да ми је изашо, ма немој неког у кући да затекнем. Купите прње и марш. Ово је моја кућа!”

Е тад је гром у мени пуко, чини ми се, ватра ми у рукама беше, па што сам брже могла ја кретох за њим.

„Твоја кућа, бедо? Твоја? Е па није, ово је моја кућа! Је л’ чујеш? Моја! Ја овде седим и ноћ и дан, ја јој оџак чистим, ја синове опремам по дрва кад пођу, ја госте дочекујем и испраћам, ја трпим ту твоју срамоту цео век. Ја сам ову славу спремила и враћај ту свећу.”

Гледао ме ко да ме први пут у животу види, а можда ме и јесте први пут баш тад видео. То што се тад у мени проломи, ко да ми крста исправи. Би наједном већа од њега, силна. Како ја причам тако синови прилазе, снаје, деца, па сви на моју страну стају. Он ону свећу стиска, реко би нешто, ал’ од зорта само ко пена на уста да му излази. Закорачим ка њему, за свећу, ништа друго нисам хтела, греота да је тако макља до дворишту, кад он скочи:

„Куш тамо, кујо једна. Каква твоја кућа, какви бакрачи. На тапији моје име пише. Све ово где стојите то је моје. Сад идем, а сутра ћу с жандармима да вас терам. Нека цело село види како славим славу са новом домаћицом. И она ће да дође, јесте!”

Узјаха ону бициклу, тури свећу под мишку, па нестаде у мрак.

Ја никад, до тад, никог нисам клела, ал’ речи што из мене излазише онда – ко живе да су биле. Зажелех му, онако из срца, да жив не стигне тамо где је пошо. Моја жеља потрча, брже од ветра и сустиже га. На пола пута га срете камион, он светло није имао и уби га. Паде мртав, ко да га никад није ни било.

И тако, беше жега, муња, гром и ватра. Остало само град и ветар да се смире, па да видимо да л’ је штогод у башти остало.”

„Моја Талка, па шта ти сад од мене хоћеш? Тог си се зулума курталисала.”

„Курталисала? Па ја сам још већи навукла.”

„Не може и јаре и паре, то је увек било. Ти си тад свој дуг према мени отплатила, засад су нам чисти рачуни, што се мене тиче. Што се тебе тиче, ти то сама мораш да разабереш по глави.”

„Не могу да спавам, а како заспим ето ти га он у сан и све виче – Ти си ме убила, ти. Да му ништа тад не реко, ништа ме мучило не би. Сам пошо, сам умро, а овако... И није мене страх за мене, своји греси сама плаћам, него за ову моју дечицу.”

„Добро бре, не научи ли ти баш ништа за све ове године?”

„Јесам, како нисам.”

„Па онда усе и у своје кљусе, они сами нек се пате и нек се спашавају, ако знају како.”

„Не могу, не могу. Ја ’оћу...”, застајкујем ја, јер све ме страх преко уста да превалим.

„Знам шта хоћеш, знала сам чим си ми преко прага прешла.”

„Па је л’ то може?”

„Може, све може. Само би луд човек одбио овакву несрећу да сеје па жање. Иначе не питам, ал’ тебе знам од кад си девојчурак била, и волео те стварно мој Миливоје. Јеси ли сигурна, јеси ли овај пут добро промислила коју жељу да зажелиш?”

„Јесам, добро сам све промислила.”

„Немој после да се жалиш.”, све док сам ја ово млатила шта је и како је било, она је у онај жар неке травкице стављала. Дува, па прича нешто, ал’ само уста помера, не излази јој глас. Прстима жар окреће. Застајала тек помало, само да ме погледа и одмахује главом.

„Нећу, лупала сам главу много, па сам дошла.”

„Добро, како ти кажеш. Која је жеља?”

„Да овај мој грех не падне на моје унучиће, нек све на мој конто иде.”

„На које унућиче?”

„Па како које, моје.”

„Добро, решено је. Иди сад.”, устаје и враћа онај жар у шпорет. Замирисала се цела соба од травки.

„Готово?”

„Јесте.”

„А да платим?”

„Ово ти је гратис.”

„Од тебе, па гратис?”

„Па жао ми те жено.”

„Ма је ли? Зашто?”

„Зато што си заборавила да ћеш да имаш и параунучиће.”

„Ти се то играш са мном?”

„Није, лепо сам те двапут питала. Обично не исправљам муштерије.”

„Повлачим реч.”

„Не иде то тако, такнуто-макнуто. Жеља је већ тамо негде записана, доћи ће на извршење кад-тад. Онда ће праунучићи да исплате оно што је требало унучићи и ми смо опет квит. Можда само да их све научиш ово што ти ниси, не ваља двапут главу на пањ својом вољом стављати.”

„Ти си красна жена била, шта ти се десило?”, глас ми дрхти. Не знам да л’ руку на њу ил’ на себе да дигнем.

„Ех, шта... Часнија сам ја од свих вас заједно, пресипам из једног јада у други, ал’ и спашавам. Жеље испуњавам. Дођем ти скоро па ко добра вила.”

„Црна ти, ал’ још црња од тебе сад сам ја. Знала сам да ћеш опет да ми продаш кукољ за жито. Гром један треба одма да ме спали.”

„Доста Талка. Устани па иди. Служба се већ завршила у манастиру доле. Где ћеш да слажеш да си била?”

„Пусти, море, ти шта ћу ја да кажем. Ти се као бринеш за мене. Да се бринеш, не би ми ово учинила.”

„А шта сам ти учинила? Ништа.

Јесам ли те звала да дођеш? Нисам.

Јесам ли те терала све ово да ми причаш? Нисам.

Јесам ли те упозорила чим си ми праг прешла? Е, то, јесам.

И сад ти мени кажеш да сам ја крива. Нема ту, жено, моје, твоје, има само како мора бити. Бог можда и прашта, али онај други воли да каматари.”

Сузе ми удариле на очи и све ме страх да проговорим, да се не провали брана. Она ме гледа, ни срдито ни благо. Гледа ме ко што се гледа оно мало псетанце што нађеш на путу, лепо, лепо ал’ кући да га поведеш нећеш.

Устадо полако, има она право, служба се одавно заврши. И она у манастиру, а и ова наша.

„Добро, Насто, бар попричасмо ти и ја лепо. Овако се ни попу никад не исповедих, сад ми некако лакше. И јес’ да си ме сад за реч ухватила и јес’ да нећу опет да спавам. Све ћу ону нерођену децу по сву ноћ да сањам. И опет ћу ја да те послушам, има да причам баш оно што ми на почетку рече, оно за воду и дављење. Ал’ ко још неког старог слуша..., кад си млад мислиш да се једе све што лети. Посебно сад ова младеж. Јесте, недоказано све то.

Него, нисам ја само о жељи мислила кад сам се спремала у твоју палату опет да крочим. Не. Мислила сам ја много далеко. Знаш, унучица моја, ова од другога сина, много воли да чита. Их, па све неке књижурине из школе довлачи. Прелистам ти ја тако понекад да видим да л’ још нисам заборавила слова, и запете, и тачке. Тако ти на једном листу, а књига не знам беше како се звала, корице јој биле црвене, то се само сећам. Писало Стари греси бацају дуге сенке. Ух, што сам се мислила шта то значи. Нешто ми се као учинило да је то много важно, јер и моја Тањица је подвукла. Лупала главу, лупала, кад једну ноћ сањам ти ја неког човека, не знам да сам га овако некад видела, чудно обучен. Као отишла ја у подрум да извадим кисео купус из каце, а он тамо седи. Не каже ништа, само ме гледа. Чудим се ја онако у сну, па га питам шта ми у подруму седи. Он ме опет погледа па каже да чека. Ја њега опет спопаднем, шта бога ти има кога по мом подруму да чека. Човек фрну па показа на ћуп поред њега – 

Чекам злато да ми врате.

Које злато?

Моје злато.

У мом подруму?

Јесте, отплатили доста, ал’ доста је и злата било, морам још да седим и чекам. Него није ми тешко, увек има нешто да се поједе овде код вас.

У тај час се ја пробуди, и одма ми би јасно што је моје пиле оно онако подвукло.”

Драгана Добросављевић

Pinterest, EtsyDE