Један поглед на: Опасност идеје у роману ,,Зли дуси” Фјодора Михајловича Достојевског

Роман ,,Зли дуси” објављиван је у наставцима у часопису Руски весник од 1871. до 1872. године и представља једно од најобимнијих и најсловитијих дела Достојевског. Оно не говори само о идеологијама и њиховим опасностима већ и о опасности идеје као такве. Дело исто тако прати теме добра и зла, хришћанства и постојања Бога, а све те теме изражава у комплексним ликовима Ставрогина, Кирилова, Шатова и Верховенског. Два кључна догађаја инспирисала су Достојевског да напише роман. Пре свега, политички говор Михајла Бакуњина, руског револуционара и анархисте, којим је писац био ужаснут, а затим политичко убиство студента Ивана Ивановича, који је иступио из организације ,,Народна одмазда”, коју је основао Сергеј Начајев, и хтео да је раскринка. Инспирисан овиме, радњу романа сместио је у малу варош, где шачица људи због својих побуњеничких намера доводи село у стање потпуног хаоса.

Ликови романа опседнути су различитим идејама или идеологијама, а како бисмо их истински схватили потребно је разумети значења која стоје иза њихових имена и како им одређују судбину. Ставрогин је централни лик романа, којим су сви опчињени, а превод његовог имена сасвим иде у прилог томе, јер би оно значило ,,крст са роговима”, то јест ,,Ставрос”, који на грчком значи крст и ,,рог”, а на руском значи исто што и у нашем језику. Његово име можемо чак погледати и из угла српског језика, корен његовог презимена ,,став” можемо везати за његову непоколебљиву, јаку и горду природу. Презиме Верховенски, долази од руске речи „верховодить” што значи владати, и речи „верховный” односно врховни. Дакле, у презимену већ видимо њега као предводника револуције и као организатора који стоји иза свих немилих догађаја у селу, чак и његово име Петар, упућује на њега као апостола будућег антихриста, то јест Ставрогина. Презиме Шатов, долази од речи „шататься” које се преводи као колебати се, тетурати се, одакле је јасна његова недоумица о постојању Бога, која га прати до краја књиге.

Извор две главне супротстављене идеје, оживљене у ликовима Шатова и Кирилова, јесте Ставрогин. Он је као човек врло сличан Раскољникову, исто чини злочин (у овом случају злочине) из самодоказивања, али и из самозадовољства. Он је оптерећен идејама о непостојању добра и зла,  о моралним границама као о ,,предрасудама” и њиховом сталном изазивању. По њему је иста лепота и у херојском чину, и у бестидијалном. Ставрогин, обожава да мучи сопствену савест и то му причињава задовољство, он не ужива у разврату као таквом, већ у идеји чињења злочина без осећања гриже савести, што ће рећи без последица или како сам описује у исповести – да ужива  ,,опијен свешћу о подлаштву свом”. Мазохиста је и диви се начину на који подноси његове преступе. Николај Всеволодович има извесну потребу за теретом који ће носити, за крстом, притом тај исти човек у крст не верује (наратор каже како се из његове исповести види потреба да један бол, олакша другим, једну патњу замени другом, те упоређује његов положај са положајем болесника у кревету), уосталом то се види и из тога што је праћен осећајем кривице због почињеног недела према Матрјоши, одлучио да се ожени Маријом Тимофејевном.  Његов лик можемо упоредити и са Свидригајловом, не само по сличним судбинама већ и по томе колико су равнодушни кроз целу књигу, јер ако ти је све дозовљено и ако немаш никакву задршку онда ће ти и природно све досадити и живот постати бесмислен, радићеш свакојаке ствари само да би у себи тренутно произвео осећај задовољства. Но, може ли заиста тако човек живети? Потпуно ослобођен морала? Изгледа да не може дуго, па тако и Ставрогина убрзо стиже савест и свест о своме неваљалству, након скрнављења и терања у самоубиство девојчице Матрјоше. Ставрогин је до тада живео идеју натчовека. Радио је шта му се прохте без икаквих последица, али халуцинације Матрјоше су га толико уздрмале да почиње преиспитивати себе. Од све нагомилане свести о сопственом злу, исповеди се Дарији Павловној у Швајцарској и тада прича идеју руског народа као богоносног народа Шатову, народу који ће спасити свет, а у исто време говори Кирилову о човекобогу. Али сам Ставрогин ни једну од тих идеја не може живети, он се не покаје због своје гордости, а његова савест и осећање кривице притисне га прејако, тако да не може бити ни човекобог, а посебно не натчовек. Зато за његов лик и везујемо цитат из Апокалипсе о Лаодикијској цркве: И Анђелу цркве у Лаодикији напиши...знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: Богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и го,... (Откривење Јованово 3:14-22), која је пропала због сопствене равнодушности и самодовољности. Није ли та судбина спопала и Ставрогина? Зато му Тихон и каже како је ,,потпуни атеизам часнији је од светске равнодушности” јер потпуни атеизам стоји на корак од саврешене вере. Ставрогин је међутим описан од Кирилова као неко ко „кад верује, не верује да верује, а кад не верује, не верује да не верује”. Он разуме све идеје али их зато и презире, јер ни једну не може истински да прихвати. Може се и рећи да се Кирилов убио због идеје, а Ставрогин због немогућности веровања ни у једну идеју  потпуно. У њему просто не могу обитавати две тако супротне идеје, једна хришћанска и идеја о непостојању морала.

Њега мучи то што је урадио Матрјоши и сам мрзи себе што га то мучи, јер у његовим очима он је превише слаб. Али, паралелно са тим, он не може себи ни да опрости то што је урадио. Његова савест суочава се са његовим самољубљем, које му говори да буде јак и издржи, и управо се у тој борби и огледа и борба двеју неспојивих идеја у њему, хришћанске и нихилистичке. Не покаје се јер му то не да његова гордост, али ни папире не објави плашећи се подсмеха и сажаљења. Просто он себи не може да призна да је погрешио.

Исто тако његова равнодушност огледа се и у потпуном игнорисању зла, чак и онда када зна шта планира Верховенски, због тога он себе на крају криви за смрт своје жене, иако директно није имао никакве везе са тиме. На крају, у немогућности себи признати грешку и покајати се или просто прећи преко тога, он диже руку на себе и страда.

Али са собом у смрт, одвео је  Кирилова, који се убио да би објавио да нема Бога, и прогласио својевољу. Он проглашава крај божијој и почетак слободној вољи, која је главни атрибут његовог божанства. Притом исти тај Кирилов држи икону и кандило у соби и сматра хришћанство највећеом идејом. Он зна да је Бог потребан али чврсто верује да га нема. Те, пошто њега нема он је дужан да обзнани своју слободну вољу, да каже човечанству да нема Бога, али како? Самоубиством. Јер само ,,онај који освоји страх и бол ће постати Бог”, како он то сам каже, он се ужасно боји, али да би објавио своју својевољу и постао човекобог он се мора убити, јер је управо страх од смрти исконски човеков страх, страх због кога је и изумео Бога. И у њему се исто тако боре две силе. Срце Кирилова жели Бога, али због своје гордости и опијен идејом о сопственом прометејству, толико да се чак упоређуе са Христом, кога сматра својим претходиником, и тако он неминовно страда у покушају да докаже сопствену идеју и речи.

Али чак ни он не прихвата идеју о релативности морала. Како то знамо? Па, једноставно, Петар Верховенски му каже да је он на његовом месту, он би убио другога, да би доказао своју слободну вољу. Али, шта Кирилов на то одговара? ,,Убити другога, била би најнискија тачка моје слободне воље; а ти си сав у томе. Ја нисам ти, ја хоћу највишу тачку, и убићу себе.” (Глава 6 Мучна ноћ; II поглавље)

Степан Трофимович и Шатов, као најмање горди ликови и једини и спознаују Бога кроз кључне тренутке њихових живота (рађање и приближавање смрти). Бог им је требао и осетили су да он, једино он, свемоћни може помоћи у датом им тренутку.

Ко су заправо зли дуси?

Зли дуси су управо те идеје које су их спопале, а још у самом почетку, заправо, била је најављена смрт свих ликова, јер као што је Исус истерао зле духове из оног човека у свиње,  које су се потом утопиле, тако су и ликови који су били опседнути тим злим дусима, тим идејама, на крају морали страдати од сопствене руке.

   Ти зли духови што су изашли из болесника и ушли у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистоћа, све нечисте силе, сотоне и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику у нашој Русији, вековима намножени! Али велика мисао и велика воља благосиљају је са висине, исто онако као и оног лудог бесомучника, и изаћи ће сви ти нечастиви.... И  нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње... а то смо ми, и они, и Петрушка... ми ћемо сами поскакати у море и подавити се сви...а болесник ће се излечити. (Глава 7 Последње путовање Степана Трофимовича; I поглавље)

- Степан Трофимович

У овом генијалном, кратком монологу на крају књиге, Степан Трофимович не само што сумира целу поруку и радњу романа већ и готово пророчки предвиђа препород Русије, као и њену улогу као народа богоносца, као у идеји Шатова (читај Ставрогина).

На послетку, зашто Петар Верховенски није страдао?

Из простог разлога што је он практично сам ђаво, зли дух који их је све искористио, и те њихове идеје на начин на који му је одговарало. Он је заправо идеал Ставрогина, и онако како он сам себе замишља, а да притом сам говори како је Верховенски зао и низак човек.  Али управо је он његов идеал, натчовек, човек који нема осећање гриже савести, који ради шта му се прохте и који је заправо сам свој Бог.

Ипак, Ставрогиново срце није издржало те грехове и убило се, никада не остварујући свој идеал.

Закључак целе књиге, премда их има доста, свакако је најглавнији опасности до које нас наше сопствене идеје могу довести, али и приказ гордости и где она као ,,отац свих грехова” нас може довести. Стога представља важну опомену и показатељ за све нас, посебно у овом времену моралних посрнућа, и великих догађања.

Анђелија Симин