Не да ми се ноћас спати. Незнан немир још ме прати,
уз кичму лагано гмиже, дише ми за белим вратом.
Хладан зној ми обли чело, узлупа се срце смело,
те посегнух за балконом ко за блудом и развратом.
А тамо под светлом звезда, сретох се с њом, непознатом...
Погледа ме, назва братом.
Зајеца на цркви звоно, поноћној је песми склоно,
а њен поглед необичан надахнуће ми пробуди.
„Госпо, откуд ви овуда?ˮ, питах, сад кад нема куда,
тајанствене речи зачух: „Пусти што ти стеже груди!ˮ
На то ме још и упита, као да се чудом чуди:
„Зар ме не чу? Брат ми буди.ˮ
Лице бледом маском крије. „Да ли ово можда није
каква шала или сплетка?ˮ, запитах се у том трену.
Косу сјајну ко кладенац од бршљана кити венац.
У шаци јој бодеж спава, утопљен у крв црвену.
Ко то ноћас узнемири моју душу изморену?
Ко то пара ноћну сену?
Скупих снагу, њој похитах, пред њу стадох те је питах:
„Братство примам! А ти ко си, креатуро без имена?ˮ
Кад наједном, у тишини, шапат ветра у прашини
уху моме тијо шану: „Име јој је Мелпоменаˮ.
Стави руку она нa ме, шапну муза божанствена:
„Скини терет свој с раменаˮ.
Мелпомена витка стаса и рајскога меког гласа
објасни ми што за брата подобан је овај слуга:
„Ти си дете светске боли. Ти знаш како јадник воли.
Ти знаш шта је патња дуга. Ти знаш шта је права туга.ˮ
Трагедију перо пише. Тако у њој спознах друга.
Ноћ је ова већ предуга.
Не да ми се ноћас спати. Сестра мила сад ме прати
док откидам срца мога тешке ланце и окове.
Хладан зној ми обли чело, узлупа се срце смело,
те испевах речи тужне и ожалих пусте снове.
Сестра оде тражит' себи побратиме неке нове.
Најзад уснух ноћи ове.
Бранислав Милојевић
Comentários