Песме Јелене Недељковић

Трагови

Трагови су само

отисци на снегу,

али ритам наших корака

памти васиона.

На том је истом снегу,

утиснут попут анђела,

и исто тако невин, у мојим очима

остао закључан Твој лик.

Питали су ме често људи, сенке,

и вукови самотњаци,

зашто Те још увек памтим?

И зашто си још увек,

залеђен у мојим зеницама?

Дуго сам ћутала,

бојећи се шта да им кажем,

хтела сам само да вриснем,

висок је, и још увек ме чува

у оним његовим зеницама

боје најстрашнијег мрака.

Ћутала сам, јер су стид

и кривица облили моју душу.

Хтела сам да преклињем,

да Те пронађу и доведу,

само да утолим глад,

кожом и месом

Твојих свемоћних рамена.

Ћутала сам, слегла раменима,

а желела сам да признам,

да само морам да Те

ухватим за руку,

и утиснем трагове својих усана,

у Твоје дланове

као у путоказе

којима ћеш ми опет доћи,

а знам да хоћеш, јер ја више

немам никога да ме воли.

Моји снови имају ожиљке

Моји снови имају ожиљке.

Зато се будим изгребане душе.

Со је пала по живим ранама.

Сањам како клечим пред

успоменама и сликама из прошлости.

Сећања су једино што ме држи живом.

Сећања су ми највећа светиња.

Сањам....звездану јунску ноћ

твоје усне које клизе

низ прегиб рамена.

Кожа се јежи...

Дрхтим док испијаш крв

из танане вене на мом врату.

Осећам како пулсирам

у Твом даху, док Ти се

бесрамно подајем,

на граници између живота и смрти.

У игри наших судбина,

бирала сам улогу јефтине курве.

Играчке и скупе робиње

Твојих жеља.

Потиснула сам стварност.

Не желим да се пробудим.

Нити да се утркујем са данима.

Грлим утваре које ме прате.

Боже, како су кошмари лепи.

Моји снови носе ожиљке...

На сваком од њих

је бодљикавом жицом

на сатену моје душе

извезено Твоје име.

Сањар и луталица

Ја сам сањар и луталица

под сунцем малог града.

Осећам, док стојим

крај реке да бих могла

да полудим због

лепоте Твојих дланова,

које видим у мрешкању воде

како се пружају ка мени.

Неодољив нагон буди се

да прихватим пружену руку,

и дланови нам се преклопе.

Не знам могу ли пронаћи речи

којима бих описала пролеће

што се буди у Твом погледу.

О, како мрзим себе

што нисам сакупила снаге

да Ти признам да ће се

лед у мени разбити

од суспрегнуте жеље

да Ти залутам у срце.

Али, онда су се гвоздени облаци

вратили и натопили ципеле кишом.

Ти си отишао из града,

А ја сам остала на обали

да сањам како бих волела

када бисмо могли да заслужимо рај,

ма колико грешни били.

Исплакала сам све сузе,

свесна да љубави не могу

да суде ни Богови ни Анђели

док год ћутањем бранимо лажи

у којима живимо.

Али, немам толику снагу.

Не без Тебе, а злоба и завист

прете да зарију нож,

у срце тужног сањара

и луталице која Те чека

под сунцем малог града.

Јелена Недељковић