Јади младога Вертера – мост између разума и осећања

Колико само пута уљуљкујем узаврелу своју крв да се стиша, јер ништа још видео ниси тако неуједначено и непостојано као срце ово.

Пре него што се сјединио са Оцем, узео је хлеб и вино. У тој тачки лежи завршетак и почетак једне епохе, доба страсти, импулсивности и заноса. Европа се одевала у жуте панталоне и прслуке да наговести рађање и смрт младог Вертера. Настајало је неко ново време, прожето старим идејама.

Људска природа замишљена је као клатно које вечито осцилира између разума и осећања. На путу од једне ка другој крајности честа су заустављања, таква да један поларитет увек буде доминантнији. За живота великог немачког књижевника Јохана Волфганга Гетеа, свет који није хтео да прикрива осећајност тражио је своја права. Давне 1772. године, млади Гете напушта родни Франкфурт због, како историја каже, тада удате Шарлоте Буф и сломљеног срца одлази у Вајмар. Две године касније настају „Јади младога Вертера”, један од највећих романа свих времена, рођен из вечитих унутрашњих сукоба између разума и осећања. У Европи тога доба владао је „рат” између половине, која би да мисли, и половине, која би да осећа. Идеали импулсивности оштро су пресецали идеале рационалности, који су до тада били дубоко укорењени у култури. Плод бунта сентименталних ствара покрет Sturm und Drang (нем. „Олуја и нагон”), потпуно супротан владајућем просветитељству. Могло би се рећи да је Гете, кога су савременици описивали „више као човека срца него разума” у правом тренутку изнедрио једно од најконтроверзнијих дела и претечу модерног немачког романа.

Европа друге половине XVIII века била је време великих питања, како за човека као јединку, тако и за читаво друштво. Испитивале су се границе, морал, нагони... Још много других изазова стало је на пут тадашњем систему вредности који, као и сваки други, тежи да буде очуван. Како би разрешио сопствене конфликте, како са спољашњим тако и са унутрашњим светом, Гете ствара лик Вертера, осећајног младића који живи у свом свету, одбијајући да прихвата и носи на леђима и души неправедне законе овога. Радња романа симболично почиње у пролеће, када су пупољци раног цвећа већ окренути ка сунцу и природа се буди, а са њом и душе сентименталних. Попут свог творца, Вертер долази у градић Валхајм (у преводу „одабрани дом”), где би могао да живи у миру, сам са собом и природом. Своје мисли и осећања, која долазе у таласима и преплављују читаво биће, уобличава у писма која шаље пријатељу Вилхелму (роман је написан у епистоларном облику, по угледу на стил тада познатих књижевника Жана Жака Русоа и Самуела Ричардсона). Вертер је тип вечито несхваћеног и отуђеног младића, чија снажна осећања и дечја чистоћа нису пожељни нити прихватљиви у грубом свету реалиста. Због тога, попут већине романтичних јунака, своје уточиште проналази у природи у чијем се ритму буди, живи и заспи, бескрајно је упијајући сваким делом свога бића. Управо је пантеизам један од најистакнутијих идеала који главног лика прати кроз све етапе развоја.

Да су јунаци дела често носиоци судбине свога ствараоца показује обиље аутобиографских појединости пронађених у роману. Лик Лоте, Вертерове идеалне љубави, инспирисан је већ поменутом Гетеовом музом, Шарлотом Буф, која је, попут јунакиње која је по њој сачињена, била удата и недостижна човеку који би је бескрајно волео. Многи теоретичари сматрају да је лик Вертера заправо пишчево катарзично ослобађање од младалачког љубавног заноса. Поред љубавних доживљаја, аутор је у причу унео и сопствене књижевне узоре, преобративши их у Вертерове омиљене писце.

Средишњи догађај у роману чини љубавни троугао између Вертера, Лоте и њеног вереника Алберта. Наизглед замршена веза, у којој је једна страна вођена заносом и жељом за нечим што већ другом припада, друга стабилношћу и оданошћу разуму, а трећа растрзаношћу између две супротне стране као две могућности, могла би се тумачити двојако. Њих троје не представљају само сукоб романтичне природе из ког барем једно срце мора изаћи сломљено већ би могли приказивати идеале тадашњег времена. Алберт је Лотин вереник, човек коме је млада девојка обећана још у детињству и његова тежња је да се њоме ожени и да заједно оснују породицу. Као идеалан рационалан човек Алберт тежи циљевима који су оствариви и „очекују” се од просечне особе. Лота је везана за његову стабилност и трезвеност схватајући да су то особине које су у свету пожељне. Њена растрзаност настаје када се појави Вертер, осећајан и импулсиван, и као такав антитеза је Алберту, а уједно драг Лоти јер буди и представља све сакривено у њој. Алберт и Вертер супротни су баш као рационализам и сентиментализам, које Гете „мири” у лику Лоте. Као таква, она би могла представљати човека који је у вихору живота, система и уметничких покрета растрзан између две супротне непомирљиве стране, свестан и немоћан јер поседује обе. Из свега наведеног би се могла извући главна идеја романа: разумом се не може све контролисати, али је он и даље врховни идеал.

Посебно место и један од најупечатљивијих мотива по ком је овај роман познат јесте мотив самоубиства. За Гетеова живота утицај цркве свакако није снажан као у средњем веку, али је довољно опстао у ставовима који се тичу самоубиства. Сцена у којој главни лик себи одузима живот била је неприхватљива у друштвеним круговима тога доба. Роман је једно време био забрањен у већем делу Европе, али то није спречило корените промене у филозофији живота и смрти, као и стварање перспективе из које самоубиство није неопростив грех, већ вид бекства или чак спасења. Сматра се да је инспирацију за крај романа Гете добио сазнавши да се његов колега са студија, Карл Вилхелм Јерузалем, убио због неузвраћене љубави. Након објављивања романа, међу младићима у Европи започет је талас самоубистава, због чега је ово ванвременско дело било окарактерисано као опасно и непожељно, али је свој углед упркос препрекама задржало и до данас.

Ретка су дела која су попут Гетеовог обликовала како књижевност тако и језик једног народа. Након објављивања романа „Јади младога Вертера” лексички фонд немачког језика постао је богатији изразима и фразама којима се описују најлепши сентиментални заноси. Вертерова и Лотина љубавна прича била је и остала инспирација за редитеље, сликаре, вајаре, музичаре и књижевнике свих националности. Приповетка „Вертер” нашег писца Лазе Лазаревића написана је као пародија инспирисана овим романом. Без обзира какав одговор читалац очекује од дела, „Јади младога Вертера” су написани тако да је у њима свако питање отворено.