Сиви облаци су прекрили небо чинећи да тама коначно победи сунчеву светлост. Из сата у сат је постајало све хладније, па су се улице заборављеног града убрзо испразниле. Трагедија која је уследила само пар недеља раније уливала је тугу свакоме ко је макар мало познавао господина Харнолда. Ко би уопште и помислио да постоји мотив за убиство тако драгог оптимистичног човека? Био је пријатељ каквог би свако могао просто да пожели. Иако је извор његовог богатства и данас остала мистерија, радо је давао сиромашнима и донирао црквама широм државе. Они који су га познавали су говорили само најдивније ствари о њему, као да су причали о самом богу. Живео је у огромној вили на периферији града са својим петнаестогодишњим сином, Вилсоном. За разлику од његовог оца, Вилсон је био повучен у себе. Натпросечна интелигенција овог дечака је непрестано одушевљавала професоре, али пријатеља није имао. Сазнање да је његов отац нестао га је толико погодило да од те вечери није излазио из куће.
10 година касније:
Након још једне успешно обављене мисије, вратио се у свој дом. Био је веома талентован за посао, као да му је урођен. Ипак, како је технологија расла невероватном брзином, бити плаћени убица је постајало све интересантније искуство. Уз чашу вискија је сео за лаптопом, пустио музику и отворио мејл. У том тренутку је његово тело кренуло да подрхтава, срце је убрзано лупало док је гледао у најновији мејл који је добио. Наслов тог мејла је био „Харнолд”. Неко време је само седео у шоку, није се усуђивао ни да помери курсор, а камоли да открије садржину мистериозног мејла. Пошиљалац је био непознат, профилне слике није било, а уместо имена је великим црвеним словима стајао назив: „Нико”. Олуја мисли је окупирала његов мозак: у исто време га је занимало шта је у том мејлу, али се такође плашио да отвори исти. Одједном, његов мобилни телефон је зазвонио. Протрљао је главу, извадио телефон из џепа и приметио да га зове његова шефица, Саманта. Пре него што је стигао ишта да каже, зачуо је њен забринути глас: „Вилсоне, мораш да дођеш, одмах. Ради се о твом оцу.” Апартман у коме су се састали изгледао је боље чак и од Вилсонове куће. Црвене завесе су прекривале велике прозоре, столице и столови направљени од злата су шљаштили лепотом, на сваком углу су се налазиле руже, а оно што је људима прво упадало у око био је лустер од дијаманата. Чим је ушао унутра, Саманта га је дочекала чврстим загрљајем и шољицом кафе. Запаливши цигарету, Вилсон је сео поред ње, све време погнуте главе. Настала је тишина. Могао је да чује сопствено дисање које је било отежано. Након што је успео да дође себи, узео је гутљај кафе, окренуо главу ка Саманти, а затим проговорио: „Надам се да си пронашла особу која је послала то, ја нисам могао да отворим.” „Још увек не могу да откријем ко стоји иза овога, али сам успела да лоцирам уређај са ког је мејл послат. Вилсоне, тамо нема ничега. Ко год да је урадио ово, налази се у кањону, макар је мапа тако показала.” „Нисам ни очекивао да ће ово бити једноставно. Та особа очигледно зна ко смо, чиме се бавимо и где се налазимо. Очекује да га пронађемо, вероватно је годинама осмишљавао план. Морам да се добро припремим за ово.” „Чекај мало, припремиш?! Нема шансе да ћу допустити да сам одеш, то је самоубиство!”, узрујано је повикала. „Ово је нешто што просто морам да обавим сам. Уосталом, због чега то тебе занима? Ја сам само један од многих људи који раде за тебе, потрошан сам колико и остали.” Њене очи су се напуниле сузама. Речи које је Вилсон тако хладно изговарао су је погађале јаче и од метака. Скупила је снаге да га погледа, ухватила га је за раме тихо изговоривши: „Не могу да те изгубим. Молим те, само остани са мном…” Њен глас био је све тиши. Вилсон је остао затечен. Дуго је познавао Саманту, била је ћерка најбољег пријатеља господина Харнолда. Њих двоје су одрасли заједно. Још од малих ногу је памти као особу која никада није показивала емоције. Њен отац је водио организацију плаћеника, па је Саманта наследила посао чим се пензионисао. Сваког човека је посматрала као оружје и никада раније није жалила за губитак било кога. Иако бездушна, била је најлепша девојка коју је Вилсон икада видео. Њена дугачка, црвена коса, као и зелене очи су је одувек чиниле невероватном у њему. Устао је са столице, кренувши ка вратима. „Потребне су ми координате тог места. У случају да ми се ишта догоди, немој ме тражити.” „Ако сада одеш, никада се више не враћај овде, разумеш?!” Упутивши јој сажаљиви поглед, климнуо је главом, након чега је напустио апартман. Саманта је пала на колена прекривши лице рукама. Плакала је више него икада. Сачекао је поноћ. Време није било на његовој страни, пљусак је потапао биљке, а громови су све гласније дивљали на небу. Покупио је торбу, још једном погледао координате које му је Саманта послала и изашао из куће. Након два сата пешачења је успео да стигне до кањона, па се пажљиво приближавао месту означеном на мапи. Извадио је двоглед из торбе, притиснуо дугме како би активирао ноћни мод и одмах приметио да се нешто веома чудно догађа. Неколико фигура у белим огртачима се приближавало пећини из које је допирала необична светлост. Неко време је сачекао да нестану из видика, а затим се пришуњао ближе улазу. Напунио је пиштоље, извадио телефон и одлучио да је сада право време да отвори мејл. У њему није било ничега осим слике њему непознате фонтане, око које се јасно видело камење. Препознао је унутрашњост пећине на слици и схватио да се налази на правом месту. Пре него што је ушао у исту, погледао је ка небу, дубоко узахнуо и прошапутао: „Знам да сам ти био превише напоран син и доносио ти само невоље, али се надам да ми сада опрашташ, где год да се налазиш. Имам осећај да сада не би био поносан на мене, можда је требало да послушам Саманту и будем срећан са њом, али себи никада не бих могао да опростим што макар нисам ни покушао да сазнам шта се догодило са тобом и ко ми те је одвео. Ускоро ћу поново моћи да осетим твој загрљај, тамо негде, на неком бољем месту. Волим те, тата.” Некако је успео да задржи сузе, а затим је улетео у пећину са подигнутим пиштољима. Полако се приближавао извору светлости, а све је јасније могао да чује воду како тече. Када се нашао испред фонтане, приметио је да је вода заправо извор светлости, толико је сијала, да би ослепео услед дужег гледања. „Фонтана коју видиш је древна реликвија античких мудраца. Из ње не потиче вода, већ сузе оних који су осуђени на пакао, по чему је и добила назив Фонтана суза.” Глас иза њега је одјекнуо пећином. Уперивши пиштоље иза себе, угледао је високог ћосавог човека у белом огртачу. Изгледало је као да га се не боји. „Ко си ти?! Какве везе мој отац има са овим?!” „Ако ме сада убијеш, никада нећеш сазнати истину. Твој отац је био један од нас. Успешно је сакривао идентитет од своје околине како би заштитио приватност нашег култа. Ипак, оно што је највише хтео да заштити од свега си био ти, Вилсоне. Фонтана је желела и тебе, сама те је одабрала, али је Харнолд одбијао да те доведе до ње. Зато смо га пронашли, довели овде и пустили да му ова свевишња реликвија суди за његова недела. Он је сада негде дубоко испод ње, а сада је твој ред да му се придружиш!” Тло је кренуло да подрхтава, сузе из фонтане су се претвориле у крв, врисци из ње су одзвањали пећином, човек са којим је причао је нестао без трага, а Вилсон је бежао колико су га ноге носиле. Крв из фонтане је напунила пећину јуривши за њим. Када се нашла на само пар милиметара од њега, спремна да га потопи, Вилсон се саплео о камен излетевши из пећине сав у модрицама. Убрзо, од јачине болова свуда по телу је изгубио свест. Пробудио га је добро познати глас. Полако је отворио очи и схватио да се налази у Самантином апартману. Био је прекривен завојима. Чврсто га је загрлила, повикавши на њега: „Боље би ти било да ме никада више овако не остављаш!” Насмешио се. Више није био онај повучени, усамљени дечак.
Лазар Лакићевић
Comments