Тајно моја

Ноћас тмина небо слика

потоцима хладних боја.

Међ' звездама, сребролика,

биће она једна, моја.

Заиграће сводом дрско

и у моме оку сјати.

Опет ће ми бити мрско

што јој се не могу дати.

Да л' и она, с друге стране

каткад на ме поглед спусти?

Да ли види моје дане?

Што бар нешто не изусти?

Зајецам у доба глува

и растројства грлим своја.

Па се питам, ко те чува?

Где си ноћас, тајно моја?

Снени спокој зором ступи,

бука дана потом прође.

Крхотине срца скупим,

те причекам ноћ да дође.

И опет на старом месту,

гледамо се у тишини.

Сузу пустим тешку, честу,

као данак тој даљини.

Сећај ме се, моје мило.

Ноћима се већ веселим

оном што је срце снило.

Тренутку што с тобом делим.

Зајецам у доба глува

и растројства грлим своја.

Па се питам, ко те чува?

Где си ноћас, тајно моја?

Joshua Earle, Unsplash

Бранислав Милојевић