Ноћас тмина небо слика
потоцима хладних боја.
Међ' звездама, сребролика,
биће она једна, моја.
Заиграће сводом дрско
и у моме оку сјати.
Опет ће ми бити мрско
што јој се не могу дати.
Да л' и она, с друге стране
каткад на ме поглед спусти?
Да ли види моје дане?
Што бар нешто не изусти?
Зајецам у доба глува
и растројства грлим своја.
Па се питам, ко те чува?
Где си ноћас, тајно моја?
Снени спокој зором ступи,
бука дана потом прође.
Крхотине срца скупим,
те причекам ноћ да дође.
И опет на старом месту,
гледамо се у тишини.
Сузу пустим тешку, честу,
као данак тој даљини.
Сећај ме се, моје мило.
Ноћима се већ веселим
оном што је срце снило.
Тренутку што с тобом делим.
Зајецам у доба глува
и растројства грлим своја.
Па се питам, ко те чува?
Где си ноћас, тајно моја?
Бранислав Милојевић
Comments