С јутра рано у тишини пођосмо путем који је водио до железнице. Мајка ми беше смркнутог лица и нешто јој не беше право. Мој отац оде у тај проклети рат. За дечака од само десет година непојмљиво ми је било да се можда неће вратити. Моја мајка му даде писмо које су једино вратили након његове смрти. У писму је писало овако:
Немој да ти на крај памети пада да погинеш, моја би те клетва и на оном свету стигла. Потребан си ми. Не остављај ме. Не остављај ова мила лица са твојим ликом да проживе живот без мушке снаге да кућу држи. Не дозволи да ми лице побели од плача, а очи изгоре попут ватре која букти. Не дај ми да оседим без твоје руке, коју си ми провукао кроз косу још први пут кад смо шетали. Не дај да ми кревет буде хладан као камење са голог отока. Донеси ми у кућу црвену радост, а не црну кукавицу. Натерај ме да раширим руке када те следећи пут видим, а не да их скрштам на недра, као да ми срце стаје, када чујем зао глас. Хајде, сило, усиљена буди. Када чујеш пуцањ, пукни још јаче, када бомба падне, баци се на земљу, кад засија сунце, у мраку се скривај, а када мрак буде, не лежи, већ ходај. Корачај ка своме дому што брже можеш. Не дај да те спречи ни шума густа. Бори се, мој Војо, живи храбри човече. У божје уши из мојих уста.
Остали смо у селу и чекали да ово прође. Све док у село не дођоше војници. Поклаше пола села као да им то беше заповедено. Тако су вероватно и мог тату. Могао сам да замислим тај призор.
Мајка нас још те прве ноћи одведе у шуму и свије нам гнездо као нека црна кукавица, а кад се сестра и ја успавамо, она вије ли вије за мојим оцем. Клела га је што је погинуо. Као да је он тако хтео. Љутио сам се на њу, но шта сам ја могао својом љутњом да променим.
Једног јутра приђоше нам неки војници. Мајка мене и сестру подиже на дрво и стаде са њима да прича. Прво су је питали је ли она Војина жена; када моја мајка потврди, они извадише пушке и дигоше на њу.
Скочио сам са дрвета и пао јој пред ноге, устао сам брзо да станем да је штитим.
Они причаше како им мој отац бомбама поубија на хиљаде људи, па су дошли да се свете. Погледаше ми мајку у очи и рекоше. Пати црна кукавице, како за мужа, тако и за сина.
Убише ме, Бог их казнио.
Мајка ми остаде с почетка потпуно нема. Као да је само чекала да убију и њу, али они је оставише да жали и цркне од муке. Вриштала је као да јој деру кожу са тела. Жао ми беше женске снаге што оставих у кући.
Сестра и мајка се вратише у село. Сестра ми беше мала, па није ни била свесна бола, али мајка ми више није била иста. Ни у оку сјај, ни у грлу глас, сува као грана, обузета празнином.
Једну ноћ јој се у сну јавих. Пошто моје ствари никоме није дала ни да додирну, замолио сам је да моју лопту крпењачу да сестрици и да јој поручи да научи фудбал онако како сам га ја добро знао. Да се не плаши дечака из села и да је паметнија и храбрија од њих. За живота је то нисам још научио. Мајка ми беше уплашена од мог лика па јој рекох овако пре него што је пустим да настави да спава: „Жедан сам ти мајко козијег млека”. Мајка устаде у цик зоре и оде да помузе козу и да ми на гроб донесе млека, али коза беше угинула баш ту ноћ. Мајка ми похита на гроб да ми се извини и рече да ће у суботу да набави нову и да ће млека бити.
Сутра увече јој се јавих опет. Поручио сам јој да сам видео тату и да ме је држао за руку, да смо сада заједно. Још нешто сам лоше имао да јој кажем: „Овде је, мајчице моја, хладно, а ми ни ципеле немамо. Тако ми недостају оне од свињске коже”. Опет у цик зоре моја мајка хтеде да закоље свињу и справи нам ципеле, али свиња је већ угинула. Опет ми се мајка јадаше на гробу како кад подгоји прасе, послаће нам ципеле.
Трећи пут јој се са тугом у гласу јавих да јој кажем да тате више нема и да сам сада сам. Рекох јој: „Жељан сам те мајчице мила, твог скута и руку, да ме по цео дан држе, да ми прстима прођеш кроз косу и помилујеш лице. Жељан сам те мајко, па макар то било само једном, да ти гласа чујем”. Ујутру у цик зоре мојој мајци срце пуче. Не отвори очи, не уми лице, не оде нигде, већ беше баш овде поред мене.
Тамара Никодијевић
Comments