Самовила, самодива, сомођива је назив за вилу који се може данас чути на територији источне Србије, Косова, Македоније, Бугарске и Румуније. Виле представљају демона у полуљудском облику, које су према Сретену Петровићу саздане од више елемената и функција која је мистичког порекла од култа предака, демонских бића, различитих женских демона, па све до водених и метеороних. Управо таква је и самовила, која у различитим деловима Балкана има посебне моћи од пророчких (суђеница) до демона смрти, где је представљена као најружније створење које човек види у самртном ропцу. Бројне представе о самовили живо су присутне на територији Балкана и њене представе су различите од народа до народа; она је чест мотив у епским песмама, бајалицама, причама и легендама.
Током теренских истраживања која сам обавио током прошле године на територији Понишавља, односно у старопланинским селима, забележио сам интересантну причу о самовили коју ћу пренети у целости. Причу ми је пренела бака Светлана из села Рсовци које се налази на простору Старе планине и коју је чула још када је била дете.
„Некада давно живела је једна породица која дуго година није могла да има порода. Како се које дете роди, оно истог часа умре. Након дуго година жена зачне и донесе на свет живо и здраво дете. Скупише се самовиле да одреде судбину детета, једна од њих рече да дете треба одмах умрети, друга рече да дете треба умрети са шест година, а трећа која је била јако зла рече: „Дете нека живи, али када крене у сватове да га усмрти змија”. Све је то чула једна стара жена која је слушала разговор самовила. Отрчала је код мајке детета и рекла јој је шта је чула од самовила и како су се договарале и на који начин да усмрте дете. Замолила је мајку детета када оно стаса за женидбу да је позову да и она са њима крене у сватове. Године су пролазиле, дете је расло све док није момак стасао за женидбу. Нађе он себи девојку, лепу из богате породице и крене у сватове преко седам планина и гора. Породица је заборавила шта им је старица рекла да позову и њу када буду кренули, али старица није заборавила тако да се прикрала сватовима и кренула са њима и тако скупа кренуше да испросе девојку. Када су били код пете горе, а већ се смркло, уоче они добро место где би могли да преноће и одморе, како би ујутру наставили свој пут. Заложише ватру и кренуше сви на починак, али старица је остала будна. У једном тренутку дођоше самовиле и пустише једну змију која се завукла младожењи у чизму. Виде то старица која је све до јутра мотрила да види шта ће се десити. Када се ујутру сватови пробудише и када устаде младожења, крену ка чизми, али старица се појави из неког жбуна стргне младожењи чизму из руку и истресе змију у ватру. Змија упаде у ватру и чу се јак пуцањ. У том тренутку рече старица: „Зар се не сећате шта сам вам говорила да треба да ме позовете у сватове?” Сватови наставише својим путем, испросише младу и вратише се истим путем иза седам гора све док не стигоше до младожењине куће. Године су пролазиле, младожења је живео срећно са својом породицом. Једног дана реши он да обиђе таста и ташту и упути се са својом женом истим путем. Кренуше они преко седам гора, али када наиђоше до пете горе, решише да на истом месту одморе. Ујутру када су се пробудили и спремили да наставе пут, окрену се ка својој жени и рече: „Сећаш се када сам долазио по тебе у сватове, умало нисам страдао на истом овом месту, змија ми је ушла у чизму, али се изненада појавила једна старица и змију је истресла у ватру.” У том моменту ногом крене ка месту где је старица бацила змију, разгрне је и убоде се на змијску кост исте оне змије коју је старица бацила у ватру. На месту је пао мртав.”
У овој причи самовиле преузимају улогу суђеница које одређују судбину човека и колико ће дуго живети, тако да је овде однос према људима био нетрпељив и зао, као што то и Слободан Зечевић у свом делу „Митска бића српских предања” наводи. Такође, виле су јако сујетна бића, као што то можемо да закључимо и из ове приче. Присетимо се епске песме где је вила устрелила Милоша на Мироч планини. На основу фолклорног текста који је снимљен у селу Михајловац до истих закључака долази и Ана Марија Сореску (Anna Maria Sorescu) – Маринковић у свом раду „Сомодива код Влаха”. Саговорница јој у првом маху причала о суђеницама, а касније наставља причу о самодиви, што се, како каже Ана Мариjа: „Опис самодива у Михајловцу поклапа се са описом бабица, демона болести, који је дао етнолог Слободан Зечевић у раду „Митска бића народних веровања североситочне Србије”. Она даље у свом раду цитира Зечевића „Народна веровања североисточне Србије познају и таква зла митска бића која се у првим данима живота новорођенчету налазе око мајке и детета са намером да им нашкоде. Како се верује, та митска бића могу нашкодити мајци и детету само у интервалу од четрдесет дана од рођења, а нарочито у току првих седам дана, док дете још није крштено. Ова се митска бића замишљају као жене дуге црне косе, одевена у црну одећу. Оне су невидљиве, а своју активност развијају искључиво ноћу. Зато у кући треба да гори светло јер је порођајни демони не воле и избегавају”. Такође и Бандић у свом раду „Табу у традиционалној култури Срба” даје исти опис „У Хомољу, на пример, верују да су бабице жене дуге црне косе и у црнини, које се не могу видети”. У „Српском митолошком речнику” Пантелић наводи да су „на Косову самовилу називали и жену која према веровању има везе са вилама и зна да прориче”. Управо тај део пророчког дела можемо повезати са сауђајама и бабицама које се везују и именују самовилама, на простору североисточне и источне Србије. Да би смо схватили како самовила преузима улогу „бабица” морамо разумети пре свега економију у деловима североисточне Србије и економију на Старој планини. И један и други крај до почетка друге половине XX века бавио се овчарством, када услед развоја индустрије напушта стари вид економије. Управо на таквом продручју долази до сусрета култура, размена информација, али исто тако и традиције, тако да није случајно да се јавља исто име за „суђенице” код две различите културне групе.
Да самовиле могу бити и добре можемо видети у Бугарској народној песми коју су забележили Божан Ангелов и Христо Вакарелски у северној Бугарској 1939. године.
Крал Марко като дете и самодива
...Срещум иде самодива,
дива вила-самодива -
циците й прехвърлени
през рамото, през дясното,
през дясното, през лявото.
Попита го самодива:
- Ой те тебе, Марко Кралев!
Защо плачеш и нареждаш?
Отговаря Марко Кралев:
- Кат' ме питаш, да ти кажа,
да ти кажа и обадя:
нарочиха ме овчари,
че ме карат да им нося
да им нося студна вода,
студна вода с голям бъкел.
Аз съм малък, че не мога,
че не мога да го нося;
додея ми, дотегна ми,
затуй плача и нареждам...
Та си слемна самодива,
та си слемна, бре, цицата,
от рамото, от лявото,
че му даде да си сучи,
като някой малко дете.
Сука, сука Марко Кралев.
Отговаря самодива:
- Ой та тебя, Марко Кралев,
ей там долу един камък,
иди, Марко, подигни го!
Че отиде Марко Кралев,
хвана камък, разклати го,
разклати го - не се дига.
Накара го самодива
да посучи още малко.
Сука, сука Марко Кралев.
Накара го самодива
да подигне пак камъко;
подигна го Марко Кралев,
подигна го, одърже го,
одърже го на ръце си,
ала не мой да го фърли.
Че си слемна самодива,
че си слемна дясна цица,
накара го да си сучи.
Сука, сука Марко Кралев.
Накара го самодива
да подигне пак камъко;
подигна го, зафърли го,
зафърли го през Дунаво,
през Дунаво, тихи Дунав...
У одломку епске песме можемо видети да однос самовиле, односно самодиве према људима може бити пријатељски и добронамеран. Из ове песме сазнајемо тајну Маркове снаге, која се крије у млеку самодиве која га је подојила најпре из леве, а потом из десне дојке. То се такође поклапа са Зечевићевим описом у раду „Митска бића српских предања”: „Оне су нарочито склоне према деци која би им се свидела, према ономе ко би им учинио какву услугу (распрело косу која је запела у жбуње, на пример) или према својим љубавницима. Уз помоћ вила такви људи су редовно побеђивали своје противнике, а нису могли погинути ни од зрна ни од сечива”. Управо такав мотив налазимо и у овој песми о Краљевићу Марку из северне Бугарске.
Током својих теренских истраживања, која сам још као студент вршио на простору Млаве заједно са тадашњим ментором етнологом Пауном Ес Дурлићем, по први пут сам се сусрео са сомођивом, односно самовилом. Она је представљена као нешто што је најружније на свету, што сам на почетку текста напоменуо, и последње што човек може видети у самртном ропцу. Такав опис даје и сам Паун Дурлић у свом онлине Влашком речнику „Ворбар” „Somođiva ĭe muarća, ĭa vińe la-l śe traźe să-ĭ ĭa sufļitu (Самодива је смрт, она долази код самртника да му узме душу). Somođiva ĭe śuava măĭ urît pi lume śe uomu nu vĭađe ku uoki luĭ, pănă nu-ĭ vińe śasu muorțî (Самодива је нешто најружније на свету што човек не види својим очима док му не дође смртни час), la-l śe traźe, Aranźelu ku kuțîćiļi stă la piśuare, da Somođiva la kap, șî ĭel kînd întuarśe uoki pi duos ș-o vĭađe, sa taĭe đi frikă șî muare (код самртника, Аранђел са ножевима стоји код ногу, а самодива код главе и кад он преврне очи и угледа је, престрави се и умре.”
На основу постојеће теренске грађе и литературе можемо закључити да самовила, самодива или сомођива повезује балканске народе кроз предања, митове и легенде, које су на овом простору и данас живо присутне. Поред свега наведеног, у самовили откривамо и остала демонска бића, њихов однос према људима, разлоге за снагу и моћ, али и одговоре на одређивање живота и смрти. Самовила представља скуп различитих веровања и интерпретација животног циклуса. Самовила нас попут песме повезује у једну богату лепезу народних обичаја и веровања која су својствена Балкану и подсећа нас на колективну традицију и богату нематеријалну културну баштину.
Александар Репеџић