Љубомир Мицић је у свом Категоричком императиву давно (али не толико давно) дефинисао масу као антизенитистички збор. Времена су се мењала, књижевна продукција и критеријуми такође, али су поједини аспекти потпуним одсуством значајно негативно утицали на књижевност нашег друштва.
Деперсонализација, тј. детронизација писца на друштвеној лествици можда је имала највећи утицај. Померено место идола и друштвеног узора разобличила је праксу проналажења хуманих промена из текста. Више није битно шта ће се објавити јер се не легитимише квалитет, није битно ни о чему се пише јер читаоци услед толике тривијалне и неквалитетне књижевности углавном нису у могућности да продру дубље у текст, па и због савремене тековине отуђености нису у могућности ни да се идентификују.
Неретко је књижевност са маргина квалитетнија, наративно успешнија, а највише афективно утицајна на читалачку публику. Међутим, ни у потпуности не може достићи све циљеве књижевног дела упркос боље позиције свог аутора који се позиционира ипак као неки друштвени идеал, резонер друштвених ситуација и неко ко на исте реагује.
Изгледа да је након процвата књижевности почетком 20. века и одржавања њене вредности неколико деценија касније, књижевно-уметничко тло остало неплодно. Оно нам данас даје углавном имитаторе покојних писаца и њихових општих емоција (сензитивност, гордост, неукорењеност итд.). Дакле, данашњи аутори неретко преузимају већ виђене моделе понашања и емоција вероватно мислећи да су тиме корак ближе статусу вредног писца или уопште писца.
Последица промена формата и савремених друштвених тековина приступа информација и текстова значајно су утицале на домет људске пажње. Због тога није ни чудно то што је данас поезија много више френквентнија; она је кратка, ефективна, динамична и наративнија када су у питању емоције. Она циља у општа искуства и често је ограничена од конкретног, већ се управо тиче поједине емоције и оставља празан простор да га читалац попуни својим искуством. С друге стране, када је поезија конкретнија, она некако више иде ка хиперреалистичком и необичном, истиче карактеристичне детаље из свакодневног живота, повезује чудно и нормално све ради аутентичног израза и запажања. Садржина и форма замењене су естетиком израза и звучности самих речи. Естетика суштине порушена је естетиком израза. Значење као да никада није ни играло улогу у рецепцији.
Због овакве присутности поезије, романи и прозни жанрови делују вертикално изоловано, одржавајући вештину писања и значења текста и идеја. Наравно, ни проза тако не треба бити генерализована. И поред успешних романа често се нађу они неуспешни или чак они које не можемо назвати књижевним.
Све се више чини да читалачка публика и они који се иза кулиса баве продукцијом књижевност труде да исту детронизују. Пласирање текстова минималне уметничке вредности и њихово повезивање са класицима и великим књижевним именима привлаче читаоце (углавном са упитним критичким стандардима) и директно вређају титуле писца, теротичара књижевности и књижевног критичара.
Можда на овај начин свесно или несвесно покушавају призвати новог арбитара књижевности и књижевног укуса, оног регулатора из времена златног доба српске књижевности.
Јован Ђорђевић