Кад постељи белој у загрљај хиташ
и кожу ти милује најлепша свила,
пре него заспиш, тихо се питаш
да ли је права моја љубав била.
Кроз сновиђења призиваш дане
кад срећу своју крај мене си снила.
Кад си мом срцу видала ране,
а песма моја те је опчинила.
И данас плачеш. Још увек ме кривиш.
Од света си своје сузе скрила.
У мислима вечиту сумњу оживиш:
- да ли је права моја љубав била?
Тамо где идем теби места нема.
Песма ме води у црне бездане.
У њима помор и мртвило дрема,
у њима зора никако да сване.
Опрости што идем, суђено је мени.
Моја слобода чучи у тим кланцима.
Тамо иду само они изгубљени,
што су међу људима оковани ланцима.
У мраку своме тихо се молим,
анђели да сиђу и дају ми крила,
не бих ли могао да ти одговорим
да није права моја љубав била.
Колико год ја лагао себе
да могу те волети више од песме,
та ме лаж по утроби гребе,
јер срце не може, а душа не сме.
Бранислав Милојевић
Comments