Био сам у својој канцеларији тога дана када је све измакло контроли. Иако сам самог себе убедио да нови модел виртуелног чипа не може да пође по злу, призор који је усадио вечиту трауму у мени је доказао супротно. Мој отац, Питер Клауд, основао је најуспешнију фирму за унапређивање виртуелне реалности на целом свету. Када је чип коначно био конструисан, настала је веома напета дебата о тестирању истог на људско биће. Толико је било напето да је чак 49 одсто гласало против, са јединим изговором да им је стало до безбедности народа, усуђујем се да кажем и будућих жртви. Питер је био пресрећан због те победе, штавише, мене је присилио да гласам онако како је он то желео. Једино сам на тај начин могао да га учиним поносним, а убрзо и преузмем фирму, пошто је недавно дао оставку и препустио све мени. Ипак, нешто ме је тиштило од самог почетка. Знао сам да крије нешто, само је он и имао приступ свим подацима о чипу, као и његовим ефектима на свест. Правила су била врло једноставна. Субјекат путем чипа добије способност да ступи у виртуелну реалност када год пожели. Међутим, само је два сата дозвољено да се тамо борави, у супротном... па... мртви сте. Ваш мозак ће нагло престати да функционише услед неконтролисаног растављања нервних ћелија. Срећом, само неколицина милионера је било у могућности да приушти овај монструозни имплант. Како је време одмицало, Питеров пројекат је постајао све популарнији и траженији. Цена је драстично опадала како би више људи користило чип, а за само пар месеци сам можда био једини који га није уградио. Све што ми је остало јесте да прикупљам утиске својих колега и пријатеља. Једног јутра сам у пролазу зачуо разговор троје радника док сам ишао ка својој канцеларији: „Човече, та ствар је одлична! Зашто ли је наш директор не користи?” „Читавих сат времена сам провела шетајући у оној предивној шуми. Никада се раније нисам осећала толико добро!” „Могао бих недељама да останем тамо и гледам у звездано небо. Немогуће је пронаћи грешку у том свету.” Истина, њихове речи су пробудиле знатижељу, али сам одлучно одбијао да уградим чип. Можда сам само параноичан, можда пропуштам прилику да се коначно опустим након толико проблема на послу. Једна од ствари које су ме јако забрињавале је мој отац. Од како се пензионисао, није ми се јављао. Покушавао сам изнова и изнова да га зовем, написао му безброј порука, чак сам и своју мајку питао да ли зна нешто о овоме, али ништа. Чинило се као да је Питер нестао са лица земље. После само месец дана његовог нестанка, чудне ствари су кренуле да се догађају. Неколико грађана је тужило фирму када су им блиски људи помрли под непознатим околностима. Све жртве је повезивало присуство чипа у мозгу. Убрзо смо били приморани да нагло престанемо са продајом и детаљније тестирамо наш производ. Међутим, што је више анализа извршено, то је проблем постајао све већи. Није било никакве грешке, потенцијалног вируса или смртне опасности ван основних упутстава за употребу. Уследио је страх да ћемо бити принуђени да се повучемо и угасимо све оно што је Питер годинама стицао и усавршавао. Сваким даном је све више људи умирало, а ми нисмо могли да учинимо ништа поводом тога. Био сам бесан на себе, а својим радницима нисам допуштао грешке. Тада сам одлучио да претражим све фајлове у бази података свог оца. Помислио сам да тамо просто мора да постоји одговор на целу ову збрку и, на сву срећу, био сам у праву. Не само да сам открио цео процес и схему конструкције чипа, већ сам и пронашао уређај којим је могуће визуелизовати нечији боравак у том свету. Синула ми је савршена идеја. Провео сам читавих десет дана у лабораторији како бих реконструисао ту машину. У питању је била гвоздена столица, кабловима повезана за велики екран на зиду и слушалице које би се ставиле на главу субјекта. Није било времена за тестирање, па сам одмах сазвао састанак фирме и пронашао добровољца за овај јако стресан поступак. „Запамти, имаш тачно два сата да пронађеш било шта необично. Све што будеш видео, видећемо и ми. Ако се деси да те ишта нападне, врати се у реалност под хитно.”, објаснио сам колеги који се добровољно пријавио за истрагу. Био је то јако вредан младић, не више од двадесет пет година стар. Климнуо је главом и дао знак да је спреман. Након што је затворио очи, екран се упалио и јасно смо могли да видимо тај неодољиви призор. Густо дрвеће је украшавало читав простор. Зачуо се звук разних птица, благи ветар како носи запањујуће, црвено лишће негде далеко. Небо је постајало све тамније док коначно није забљештало пуним месецом и звездама. „Да ли је ово рај?”, питао сам се покушавајући да останем сконцентрисан. Ходао је неких петнаестак минута, а онда смо угледали огромно језеро испред. Вода је била толико бистра да је без икаквих неправилности пресликавала небо. Ипак, приметио сам нешто веома језиво. Црна фигура је стајала у даљини и гледала у њега. „Чекај мало, зар виртуелни свет није дизајниран тако да нема никога у њему?”, зачудила се Хелена, заменица директора. За разлику од мене, увек је са осмехом на лицу долазила на посао. Јако ми је значила њена помоћ, али јој никада то нисам признао. ,,Шта је, за име Господа, она ствар?”, шокирано је изустио један од радника. Хиљаду мисли ми је пролазило кроз главу. Хтео сам да истражим то створење, али нисам ни помишљао да ризикујем нечији живот ради тога. Преостало ми је само једно, мораћу да уградим тај проклети чип и сам одем тамо. „Максе, довољно је, врати се.”, поручио му је Дерек кроз микрофон у глувој соби. Он је био једина комуникациона спона између нас и Макса. Звучници су гласно зашуштали, једва смо могли да претпоставимо да је рекао нешто налик: „Не... могу... да... изађем...” Његово тело је подрхтавало, светла су се наизменично палила и гасила, фигура је потрчала ка Максу, зграбила га, а затим се екран угасио. На њему више није било ничега осим дречавоцрвених слова. Писало је: „Ја сам Пиксел”. Макс је престао да подрхтава. Медицински радник му је проверио дисање, спустио главу, а затим разочарано рекао: „Мртав је”. То вече је постајало све хладније. Истуширао сам се врелом водом, непрестано размишљајући о ономе што се догодило. Жртвовао се, тако млад, толико је тога могао да види, да искуси. Требало је да ја будем на тој столици, ипак је све ово моја одговорност. Након тешке и непроспаване ноћи, отишао сам у лабораторију и наредио да ми уграде чип. Глава ме је јако болела, али су ми доктори рекли да је то нормално после операције. Иако су ми препоручили да прескочим посао наредних пар дана, оглушио сам се о њихове речи и пошао ка контролној соби. Призор који ме је тамо сачекао ми је заледио крв у жилама. Сви радници, помоћници, научници, па чак и Хелена били су мртви. Истрчао сам на терасу и зажалио одмах пошто сам угледао људе како изненада падају на улице, без икаквих знакова живота. Дошао је тренутак кога сам се прибојавао све време, тренутак у коме ћу се суочити са Пикселом, тренутак у коме човечанство зависи од мене. Сео сам на удобној столици у својој канцеларији, затворио очи и нашао се онде где смо изгубили Макса. Као и прошлог пута, стајао је на води и зурио у мене. Удахнувши дубоко, опрезно сам кренуо ка њему. Није имао лице, једино је облик његовог тела показивао да је нека врста хуманоида. Уследила је тишина. Стајали смо на језеру, непомични, било какав нагли покрет би ме одвео у пропаст. „Зар ме не препознајеш?”, смиреним и дубоким гласом је упитао. Одмах сам препознао глас и остао затечен. „Тата... шта, дођавола, радиш овде?” „Реалност је пуна издаје и не доноси ништа корисно. У овоме свету сам бог. Лутам кроз мисли милионима људи, посматрам их док су овде. Не би ми веровао колико сам се само прљавштина нагледао. Они не заслужују живот, сине мој. Остани са мном, безбедан си ту.” „Јеси ли ти болестан?! Уништаваш цео свет само зато што сматраш да људи нису вредни живота!”, урлао сам на њега покушавајући да задржим сузе. „Можда си у праву. Престар сам ја да радим ове ствари. Зато ћу ти сада други и последњи пут предати свој посао. Када будеш поново угледао човека у овом свету, разумећеш о чему сам ти причао. Збогом, Крисе.” Његово тело је експлодирало, претворивши се у мноштво ситних честица. Одједном, сваки делић мог тела је почео неподношљиво да пече . Пао сам на колена, вриштао од болова, посматрајући како се претварам у црну фигуру. Моје име је Пиксел. Овде сам већ три дуге године и признајем да је мој отац био у праву. Људски ум је заиста неописиво болесно место. Зато сам одлучио да наставим са својом мисијом. Свет је сада у мојим рукама.
Лазар Лакићевић
Comments