О Иви Андрићу, нашем једином добитнику Нобелове награде (уручена му је 1961. године у Стокхолму), и Меши Селимовићу, својеврсном маестру књижевности, неопходно је говорити са пуно ентузијазма, али и огромном дозом страхопоштовања према духовној заоставштини, коју су нам оставили у аманет.
Дела Иве Андрића и Меше Селимовића не могу никога оставити равнодушним. Читаоци Андрићеве Проклете авлије ће сигурно пожелети да се, након прочитаног дела, путем неке врсте времеплова нађу у Османском царству, пред крај XV века. У Проклетој авлији је описана веома занимљива прича о судбинама султанових потомака, прича о сукобу између старијег и млађег брата.
Бајазит и Џем, старији и млађи брат, хладан и одлучан ратник, против уметничке душе и интелектуалца (о самој личности и склоностима Џем султана се може закључити на основу следећег Андрићевог описа: Џем је, иако још млад, створио на свом двору у Конији круг људи од науке, песника и музичара, и сам је писао добре стихове. Поред тога био је добар пливач, атлет и ловац. ,‘Бујна глава’, без мере у мислима и уживањима, тако да му је дан био кратак и да је од ноћи и сна узимао колико год је могао да би продужио свој дан. Знао је грчки и читао италијански). Кулминација у, нажалост, лошем односу између два брата уследила је након смрти њиховог оца султана Мехмеда Фатиха, 1481. године. Донекле очекивано, Бајазит је,захваљујући својим, али и вештинама и спретношћу армије коју је предводио успео да заузме велелепну престоницу Стамбол (Цариград, како га је њихов отац Мехмед назвао 29. маја 1453. године, након дугогодишњег освајања и исламизације источног римског царства – Византије). Желећи да има сву моћ над османским царством, углед међу житељима империје и богатство какво је ретко ко имао у том тренутку, Бајазит је занемарио оно најважније – а то су љубав и поштовање према брату Џему. Нажалост, Џемова судбина у изгнанству је зависила од истакнутих Европљана тог доба, који су желели да стање у ком се налазио султанов брат искористе као средство против Бајазита, тачније, за покретање крсташког похода на османско царство са циљем да се спречи даљи пораст Бајазитове моћи и уплива на ситуације на старом континенту. Како писац наводи:
Велика дипломатска игра око Џема наставља се и бива све живља. Папа развија своју акцију за остварење лиге хришћанских владара против Турске. У том крсташком походу Џем треба да одигра важну улогу, а Ватикан је за њега златна крлетка.
Овај опис нам казује колико су европски лидери новог века били у сукобу са Османлијама и, не бирајући средства, желели су да униште Турке Османлије. Након бројних скривања и путовања почев од Египта, па све до Француске у којој је преминуо, тужна судбина Џем султана доказ је да још од давних времена материјално може превладати над оним духовним, емотивним. Према крају приче која је приказана у Проклетој авлији, Џем султан ни дуго након смрти није могао да пронађе мир. За власништво над његовим телом борили су се напуљски краљ (који је на тај начин уцењивао Бајазита), папа Александар V и очекивано, или можда не, султан Бајазит. Посмртни остаци су након више година, односно 1499. године, предати Бајазиту, који је уз све почасти сахранио свог брата у Бурси, некадашњој престоници Османлија и некој врсти маузолеја турских владара.
Са друге стране, ако говоримо о роману Дервиш и смрт, можемо такође видети мотив који се јавља и у Проклетој авлији, односно нит која повезује два вансеријска уметника – мотив брата. Овај мотив јесте заједнички Андрићу и Селимовићу, али умногоме се разликују начини интерпретације поменутог мотива. Ахмед Нурудин, шејх дервишке текије мевлевијског реда, главни је јунак романа Дервиш и смрт, чија је судбина дубоко потресла читаоце. Читајући ово дело, имала сам велику жељу да се нађем у роману и да пре свега разговарам и саслушам муке и проблеме Ахмедове. Стекла сам утисак да сам саосећала са Ахмедом и патила заједно са њим, али никако нисам могла да му помогнем. Наиме, његов брат Харун је ухапшен и затворен у тамници јер је сазнао за случај погубљења пре изречене пресуде. Дакле, на основу овог податка видимо да Меша Селимовић поред изузетно емотивних, болних тренутака и психолошке растрзаности Ахмеда Нурудина верно приказује друштвено-политичка збивања на заокупираној територији Османског царства – Босне. Као што је наведено, Ахмед је дуго трагао за истином, физичким спасењем свога брата и сопственим духовним спасењем сукобљавајући се са оним што га је истовремено лечило и додатно повређивало, а то је религија и припадност судијама. Толико је желео да му брат буде ослобођен, међутим, знао је да ће пут до потпуног избављења његовог брата бити сувише тежак. Покушао је да се обрати свима за које је мислио да му могу помоћи, али није успео у својој намери. Нажалост, догодило се оно најгоре – Харун је преминуо, а Ахмед је био потпуно сломљен. На сахрани свог брата је читао говор, а на основу пишчевог описа можемо приметити јачину боли коју Ахмед проживљава. Због тога је овај део романа изузетно тужан и потресан. Меша Селимовић је готово савршено описао тај трагичан догађај и успео је да изазове лавину емоција код читалаца. Нажалост, Ахмедовој патњи није било краја, што је приказано у наставку романа.
Кроз овај текст приказана је тачка у којој се преклапа књижевна делатност два можда и најбоља писца са ових простора. Дакле, описан је мотив брата као нит која је повезала дела Иве Андрића и Меше Селимовића. Међутим, овај мотив је заправо на два начина представљен у ,Проклетој авлији и у роману Дервиш и смрт. У Андрићевом делу се може видети супарништво два брата и трагичан завршетак једног од њих, док се у Селимовићевом роману примећује истрајна борба за љубав и ослобађање заробљеног брата са, нажалост, негативним исходом. Читаоци ће сами схватити важност порука које се крију у овим ванвременским делима и уколико их примењују кроз свакодневни живот, допринеће не само сопственом бољитку (пре свега у интелектуалном погледу) него и околине која их окружује.
Литература:
Андрић И, Проклета авлија. Београд: Sezam booк, 2018.
Селимовић М, Романи (Дервиш и смрт), Београд: Вулкан издаваштво, 2022.
Наталија Танић