У веровањима становништва источне Србије дубоко је сачувана представа о Мума Падури (Шумска мајка). Ово веровање своје корене вуче још од најранијих дана стварања митова и ритуала код разних палеобалканских народа. Због тога не можемо са сигурношћу да тврдимо о ком божанству и култу је тачно реч. Шумска мајка је митолошко биће која је оличење изузетне доброте, али и неизмерног зла, сматра се господарицом шуме и заштитницом жена. Замишља се као лепа жена развијених груди, расплетене дуге косе и дугих ноктију, која живи у шуми по којој хода гола или одевена у дугу белу хаљину, а може боравити у крошњама дрвећа. Она се може јавити и као ружна старица, са великим и израженим зубима. Мума Падури се може претворити у пласт сена, навиљак сена, ћурку, краву, свињу, пса, коња или козу. Она се појављује ноћу, али може се појавити и током дана и у сумрак, а при сусрету са људима не жели им нанети зло. Заводи смртне мушкарце, па постоји велики број прича у којима су они, који су је сусретали, често са њом водили љубав. Она важи и за заштитницу бременитих жена и новорођенчади, али их је и често нападала доносећи болест деци. Уколико дође до сусрета са шумском мајком или уколико неко чује њен глас, никако је не сме имитирати. Ако се њен глас чује у близини неке куће, наговештава смрт неког од укућана. Мума Падури се од људи брани тако што их гађа камењем, а плаши се паса и може брзо и са лакоћом да прелази велике раздаљине. Она је такође и заштитница злих духова који насељавају подручје у коме је она настањена. Често намамљује путнике који се задесе ноћу у шуми у своју колибу, а може се видети како ноћу хода или игра око ватре. Она хода попут духа, сакрива се у жбуњу и грмљу, на пољима или на раскрсници. Може да поприми разне облике животиња (коњ, јарац, крава), а представљена је још и као жена која подсећа на дрво са дугом неуредном косом, са дугим плетеницама попут змије, које се спуштају од главе до пете. Може бити висока као кућа и мала попут зеца, али исто тако може се претворити у лепу девојку и ружну старицу са великом главом, очима и зубима, који су оштри попут српа. Креће се пешке или на коњу који има девет срца. Када се појави, доноси ветар, лоше време, у куће улази у поноћ уз јаку лупњаву на вратима куће и у прозоре.
Слободан Зечевић у свом раду „Mitska bića srpskih predanja” говори о Шумској мајци. Осим у централној Србији, у Шумску мајку се верује и у Банату. Аутор у свом раду даје детаљан опис Шумске мајке који ћу у овом раду изнети и цитирати.
„Gospodarica šume se u istočnoj Srbiji zamišlja kao lepa žena, jako razvijenih grudi, raspletene crne kose, sa dugim noktima, katkad naga, a katkad i odevena u belu odeću. Ovo se mitsko biće moglo javiti i u drugim oblicima. Verovalo se da se pojavljuje samo noću, najčešće oko ponoći. Nije zalazila u sela pošto joj smeta dim i mnoštvo sveta, pa se zato kretala isključivo šumom. Ako bi se pojavila u obliku plasta ili naviljka sena, praćena toplim daškom vetra, samo bi se trebalo skloniti za trnovit žbun. Kada bi išla šumom, drveće bi se savijalo do zemlje. Smatralo se da divno peva. Kao većina demona, ona je pohotljiva, pa često zavodi mlade i lepe ljude i to najčešće u šumi ili vodenicama. Jedan od kazivača priča kako je noću u milinu zatekao divnu nagu ženu raspletene kose i velikih grudi, koja mu se podala a zatim nestala. Kasnije ju je video u drveću. Pored toga što je gospodarica šume pripisivale su joj se i druge funkcije. Smatrala se zaštitnicom bremenitih žena, koja ih često i napada pored toga što ih štiti. Pri lečenju dece, bajalice u istočnoj Srbiji često pominju šumsku majku. Iz tekstova jasno izlazi da ona odnosi, ali i sprečava bolesti, naročito dečiji plač i nesanicu. Evo i nekih tekstova: ’O šumska mati, do sada plaka moje dete za tvojim, a sada neka plače tvoje dete za mojim’. U Braćevcu bi se dete koje plače iznosilo pod drvo pa mu se bajalo: ’Dobro veče gorska majko, dosta je moje dete plakalo od tvojega, neka sada plače tvoje od mojega’. Ili: ’Gorska majko, gorska veštice, gorska muma padure, dosta si oči bučila, dosta si zube cerila, dosta si moju decu pudila. Ja imam zlatne noćeve, oči ću ti izvadim, zube ću ti polomim, sada se ti plaši od mene i moje dece, pa beži u goru i vodu, tu mesta više nemaš.’ Po verovanju, postojala je i trava šumske majke. Mislilo se da kađenje tom travom obezbeđuje nerotkinjama opođenje. Ova bi se trava mogla naći s proleća uz gorske potoke pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je pošla u potragu za travom nije smela da govori, morala je biti odevena u čistu odeću i lično biti ’čista’; što znači da je pre toga izbegavala plodne odnose. Ako ne ispunjava ove uslove, verovalo se da će joj trava izmaći iz ruku. Imenom šumske majke nazvao se i kakav lep i star šumski potes. Ovo je svakako trag verovanja da je šumska majka rado boravila na tim mestima.”
Зечевић даље у свом раду упоређује Шумску мајку са сличним демонима и богињама из других митологија. Упоређује је са бугарском Горском мајком која према његовим речима има сличне особине, с тим што је замишљена као стара са дугим истуреним зубима и крављом главом. Такође је нападала децу несаницом, али их је и лечила. Њено су име Бугари често помињали при лечењу и упоређивали са Гвоздензубом. Шумску мајку Зечевић даље упоређује са Лешачихом, женским панданом руског шумског демона Љешија, са пољским демоном Мамоном, чешким Лесли Пани, али и са Артемидом и Дијаном.
Зечевић тврди да словенске паралеле упућују на јаку словенску компоненту у формирању лика Шумске мајке у систему опште и словенске митологије. Код Дијане и Артемиде су опште карактеристике Шумске мајке, док су код словенских антологија те карактеристике прилично разређене. Пре свега, он мисли на изглед овог митског бића. Код свих Словена се оно замишља као жена расплетене косе и са веома развијеним грудима.
Мума Падури – теренска истраживања и делови транскрипта
У свим традиционалним културама митска бића постоје као део „реалног” света. У влашкој народној традицији можда је најбоље изражено кроз веровање у Мума Падури која може бити и добра и лоша. Она испуњава свет ван насеља и обрађених поља. Са овим митским бићем човек је делио своју свакодневицу, она је деловала на његово понашање и размишљање, њеним постојањем чинила је свет потпунијим и разумљивијим. Овај сегмент чудесне свакодневице најбољи је одраз сфере фантастичног за човека из балканских, али и других предмодерних култура. У наставку текста осврнућу се на делове транскрипта и теренска истраживања о Мума Падури. Користећи метод квалитативног интрвјуа дошао сам до биографских прича о томе како су и где и под којим околностима казивачи сусретали Мума Падури. Један део казивача није никада видео Мума Падури, већ су је само чули, док су други имали сусрет са њом. Обе групе казивања су подједанко битне за даљу анализу. Петар Грујић из Буковске у свом казивању о сусрету са њом даје детаљан опис Мума Падури, као и Златко Стојковић из Босиљковца.
„Радио сам са коњима у шуми, пролеће је било, кренула је киша да пада и ми смо престали да радимо, везали смо коње и запалили смо ватру. Један од мојих колега се пробудио и ћути, али ме грана побада да погледам у оном правцу, када сам видео о чему се ради, приметили смо жену како седи, пробудисмо ми и трећег колегу који је био са нама, указала нам се жена која је имала црну дугу косу попут гаврана… Знаш шта је гавран… Гледа она нас, гледамо ми њу, и у једном тренутку она је подигла своја крила и полетела ка небу, тада су се спустиле гране све до земље. Ја сам чуо и од старих како су они причали да није добро уколико је сретнеш да причаш јер ћеш остати нем за читав живот, било је тога доста, причали су мени стари… Кажу да уколико се она чује близу куће, да ће сви помрети из те куће и да ће домаћинство остати пусто. Према Бродици је остало домаћинство пусто, али чула се и птица ћувика, она када се чује, крај куће неко мора да умре, то ти је 100% гарантована ствар. Она изгледа попут сове, она дође пред кућу и пева ћувик, чувик… И не прође много и неко из породице обавезно умре.” Пера Грујић (1953) из Буковске.
Сличне приче забележио сам од своје бабе Петрије Репеџић (1938), која је више пута и сама чула Мума Падури. Најранији сусрет одиграо се током II светског рата:
„У једном тренутку наишла је велика олуја, као неки ветар, отац нас је све покупио и одвео у кућу и рекао да ћутимо, тихо нам је рекао да је чуо да неко каже: ’еј бре’, затим је тај глас почео све брже да му се приближава и драо се за њим: ’еј бре, еј бре бре...’ Наши керови су залајали и сећам се тако је брзо нешто прошло крај куће и чуло се како се дере: ’еј бре еј бре еј бре’, док није прошло тамо горе код Шаларевића. Моја мајка Ружа Шалервић је једном видела, не знам шта је то било, али стајало је крај пута као лопта онако велико и сија, она је погледала у то и брзо отрчала кући по оца, када су се вратили, та усијана лопта није више била крај пута. Е, после сам је чула касније када су деца била велика мислим да се и твој отац сећа тога. Моја сестра је скупљала сено и мислила сам да ме дозива и ја сам одговорила, и одједном тај звук се пренео све ближе и ближе док није отишао тамо где Степан прву има кућу, тамо смо га после једва чули, није дуго прошло и Степан је после тога умро. Она може да лепо пева, да плаче као мало дете, да се смеје, може да се претвори у пласт сена, твој деда ми је причао да је видео једном како брзо иде ка њему пласт сена када је био са овцама у шуми, али он се није плашио, он је чуо њу много пута, и када би је чуо, није ми говорио да се не бих уплашила. Не ваља да јој одговараш пошто ћете тада гађати камењем, уколико је чујеш у шуми, ти гледај своја посла, не имитирај је и не смеј јој се, чула сам и то сам видела када сам била мала да се плаши керова. Многи су је чули и не ваља када се она чује, увек неко после тога умре.”
Од казивача Мике Војводановића из села Близана јединог сам чуо да је имао сексуални контакт са Мума Падури. Пошто је Мика одавно умро, ову причу сам чуо од њега када сам био у средњој школи, тако да ћу његове речи којих се сећам парафразирати у даљем тексту. „Био сам тада још момак и нисам био ожењен, кренуо сам ја тако у лов ту где има кућу Илија Голубовић, онај што је био манипулант у ШИК-у, и бре крену неко невреме одједном кад испред мене појавила се лепа жена сва у белом обучена, ћути она, ћутим ја кад одједном нешто ми се помути у глави и ми једно преко другог и бре трајало је то много право да ти кажем, бре није ме пуштала. Окренуо сам се ја на једну страну кад она одједном нестаде, е после тога никада ми се нешто слично није десило”.
Марија Младеновић (1939) из Лучког Поља, која зна мноштво бајалица, испричала ми је да је научила бајалицу од њене бабе како да се отера Мума Падури. Према њеним речима, Мума Падури напада малу децу и често мала деца не могу да заспе или су јако плачљива. Тада она изговори бајалицу и плач нестане. На жалост, због јаког ветра током теренског рада са Маријом немогуће је извршити транскрипт басме.
Током теренског рада забележио сам много снимака у којима казивачи кажу да се није чула јако дуго, а разлог је тај што су се људи одселили са својих имања. Можда су је раније више људи чули јер је наговештавала да ће засеоци остати пусти и без људи. Ова констатација ме је поприлично изненадила објашњењем зашто су засеоци опустели у пределу Звижда, Горњег Пека и Пореча.
Мит о Мума Падури и њену појаву можемо да сврстамо у категорију привиђења која су карактеристична у веровањима нашег народа. Привиђења се често помињу у више радова, а према др Данијелу Синанију истраживања која се тичу феномена, који се могу сврстати под ову категорију, спада и Мума Падури. Такави радови довели су до лажног утиска о доброј проучености саме појаве привиђења. Испоставило се да је општи појам запостављен зарад проучавања његових појединих сегмената, односно делова комплекса веровања везаног за контакт са оностраним, који се остварује путем привиђења.
Александар Репеџић