Моје пролеће

Била је као пролећни ветар, мила и топла, ведра и чедна. Тананог гласа што испуни етар, осмеха бела, љубави вредна. Био сам као горди мраз, гневан и оштар, болан и хладан. Мећава из које се не види излаз, ледена срца, љубави гладан. Наши су светови к'о светло и тама, Сунце и Месец, ноћ и дан. Јер волиш мене, ти си сама. Јер не волим никог, ја сам сам. Није суђено, о моје пролеће, да цвећа у мојој башти има. Да ми је дато бар мало среће, не бих постао оваква зима. Расти другоме. Дај му светла зрак. Неком ко заслужује певај попут птице. Нека веје снег и нек' падне мрак, по последњи пут да сакрије ми лице. Све и да заплачем, ничег неће бити. Место чистих суза ледени прах сејем. И у своме мраку тај прах ја ћу крити, када већ не могу с тобом да се смејем. Изгледа да мраз може и да воли, али ипак неће из сумње и страха. Шта ћу ако ово топљење ме боли? Ако су све само снови сиромаха? Није суђено, о моје пролеће, да цвећа у мојој башти има. Да ми је дато бар мало среће, не бих постао оваква зима.

Charles Tyler, Unsplash

Бранислав Милојевић