—Да ви причам децо од велику љубав моју.
Сви у глас повикаше: Причај деко!
***
Беше то око иљаду осамсто шесет и неке, нешто мало пред празник младенци. Ја сам завршио посо, па си пођох кући. Прођо и чаршију па сврати у кафану. Наручи си кафу са турски локум, а газда ми посла ракију на рачун куће, као што је и ред да ме чашћева. Добра си беше шљивовица, није, што би се рекло, нека брља. После прођох ред цео где су биле кафане и ћевабџинице, па прођох и кроз сокаче, па на крај изађох код радње најпознатијег писара у Ниш. Кад тамо му стоји жена и ћерка за коју до јуче говорише да је дете. Ја стадо и протрљах очи, није ни дете као што је било. Лице јој беше бело, танак врат, очи крупне ко два кестена, а заносна јој беше снага. Обучена у најскупље одело што тад имаше у Ниш. Тад кад је први пут сретох, беше обучена у шалваре и плитке ципеле, белу кошуљу са везени рукави, шарен вез, а јелече хтеде да јој прсне. Кад сам престао да трљам очи, мајка је почела да је облачи у црно сомотно ћурче. Она кад види како је ја гледам, трже се, а ја почех да бежим што сам брже могао. Месецима су после по чаршији причали како мен испаде вилица за Дину, ћерку на великога писара.
Звала се Ангелина Костић, али сви су је звали Дина. Имала је два старија брата која беоше баш пред женидбу, па су, изгледа ми, хтели да је што пре удају, да се раздели кућа и покућанство на браћу јој.
Почеше стално да је изводе на седељке и саланџици, а мени срце беше пуно само кад јој очи видим и уста онако румена као да ће крв да јој пљусне.
Ја од једном постадо лицкан. Кад чујем за неку седељку ил пак саланџик, ја си облачим најбоље чакшире, оне са велики тур и пачалуци, затегнем појас, обујем јеменије, загледам се у огледало, натакнем фес, па се сав некако уобличим. Чим дођем међ људи ја кренем да се усправљам и да се онако важно шепурим, али џаба ми то, кад је видим, одма ми срце заигра и од једном ми горе уши.
Хтео сам ја већ дуго да је питам да се љуљамо на саланџик, али ми много беше мука, браћа јој беоше много крупнији од мене, па ја сачекам да се они мрдну код други девојчурлук, па је питам на кварно. Она ме ухвати за руку и почне да трчи међ дрвеће. Ни минут нисмо мислили о томе шта ће да се деси кад виде да је нема.
Она ме погледа у очи и рече: Што ли ти је оволко требало, знам ја, одавно ти мене гледаш, стегну ме јако и цокну ме у образ. Ја шепртља, само што нисам пао, али ме ипак обузе врућина, па се окренем и пољубим је, али онако, стварнички. Погледасмо се само, очи су јој биле као два бисера сјајна, изгубисмо и памет и стид. Травица испод нас беше мека, а птице почеше да певају цвркутавије, сунце нежно проби гране, а од једном се чуо пуцањ из пушке. Сва она свирка нестаде, побегоше људи, побегоше и птице, сунце више не беше тако сјајно, а њена браћа трчаше кам нас. Ја је ухватим за руку и заједно хтедосмо да побегнемо, али нас стигоше и отргоше из руку. Нисам смео да станем, бос сам претрчао плитку Нишаву и наставио да бежим даље кроз шуму. Опет ветар хукташе лепше и шума и лето ме занесоше.
Ходао сам тако док није сванула зора, али нисам смео кући да се вратим, знао сам да ће њена браћа да ме чекају. Кад се бели дан раздани, наиђе на мене један трговац који ме превезе у Лесковац. Ја се тамо угостим код мога чиче. Нисам хтео ништа да му причам. Данима сам размишљао како ћу кад се вратим да одем и питам за њену руку. Већ сам две ноћи сањао како мајци ово причам и терам је да ми најлепше окити кондир и да спреми све, да идемо као газде, ипак они имаше много више него ми, али ја сам веровао да је једино битно да ме она хоће.
Прође недељу дана, а мени беше чудно како ли ова прича није допутовала у Лесковац, знао сам да би ме чича питао. Нисам много размишљао и разбијао главу, ипак сам ја био срећан човек, али људи често забораве да се срећа разбије за час и угаси.
То поподне ми рече чича да се удала ћерка од Костића писара и то за аџију Митра што беше удовац. Он беше много старији од ње. Чича ми посаветова да си идем на част да однесем дар, ред је. Док ми је отац био жив, он и Костић су много лепо друговали.
Од једном нисам могао да прогутам, само ми камен притисе срце, а ја ни реч не рекох, само изађох напоље. Целу ноћ сам ходао, нигде се нисам журио. Тек сам сутра увече стигао у Ниш и правац у кафану. Никад ми шљивовица није лепше горела кроз груди. Кад почеше столови и столице да се шетају кроз кафану, ја решим да одем и сам да је питам што је пристајала, није ли могла дамо да ме сачека.
Запутим се право на Митрову кућу, а она код чесме пуни врч. Кад ме је видела, није могла да се помери, само ми шапну Немој више да ми долазиш, ни за мене да питаш, није се чуло по чаршију, боље си иди. Ја сам јој тражио да ми каже што је пристала за Митра, а она ми рече да није тако хтела, да нисам смео да побегнем, а и да сам остао, њени је за мене не би дали. Не иде ћерка на великога писара и обичан еснаф човек. Још једно ћу те питам и идем, шта беше онда оно наше миловање? Она ме погледа тужно и рече ми: Иди си само, ја ћу си то миловање на душу носим вечно, али као казну, а ти само заборави!
Послушао сам је, отишо сам кући. После сам се много касно оженио…
***
Деко, а зар није бака твоја велика љубав?
Маните ме децо, морам да идем нешто да си порадим, запамтите ову причу. Е, да ми је тај младос’ а овај памет…
Тамара Никодијевић
16. 1. 2023.
コメント