Мрачан и пуст беше мој свет,
кад одjедном семе отпоче да клија.
У тами се изроди и крену да сија
подно душе горде, мој Месечев цвет.
И тај сјај беше испрва блед, ал' временом разведри облаке црне. Промрзло срце узе, те огрне, покоси чемер и угаси јед. Цветај у мени, о Месечев цвете! Не дај да заборавим ни трена на тебе, да по ко зна који пут заборавим себе. Цветај, да у мени опет живи дете! Смилова се цвет и поче да плаче. Из суза његових родише се звезде, па по моме мраку к'о по небу језде. А цвет само сија, све јаче и јаче. Звезде запеваше песму из давнина. О дечаку сретна насмејана лица и ономе што од њега чини данашњица. Како чисту душу прогутаће тмина. Цветај у мени, о Месечев цвете! Не дај да заборавим ни трена на тебе, да по ко зна који пут заборавим себе. Цветај, да у мени опет живи дете!
Бранислав Милојевић
Comments