Кораци у снегу

Када осетиш тиху росу, што свежином ти хлади лице,

И та капка са твог лица пада на тло, не окрећи се,

Већ пусти да она умире међу пахуљама сивим,

На листу родиће се нова и живеће вечно за тебе.

Не окрећи се! Ни када чујеш кораке моје по снегу

Јер они сами умиру одмах као пахуље што доле леже,

Сузом кварних ципела звук не дај да те омете,

Већ само клизи напред, ускоро свиће.

Ја сам у тами иза тебе као твоја сена,

Сам лутам као на шареном небу, пловим,

Тебе чекам да се окренеш и угледаш ме,

Али немој се окренути том суровом снегу, мећаве још увек веју.

И брег пун очаја стрепње и беса испод мене снева,

А у мени вапај јеца јер све хладно без тебе га нема,

Дрвеће постаје лажно, трава се неуморно леди,

Све је мрачно, немој се окренути...

Ни кад чујеш мој промукли глас, не дозволи да те саплиће,

Већ прати ветар што те носи, тиху мелодију свира,

Он је топао са друге стране, светлост ти се збива,

А моје време одавно је прошло.

Egor Kamelev, Pexels

Никола Лукић