Блесак светлости заигра ми пред очима. Опрезно раздвајам очне капке, полако привикавајући зенице на изненадну светлост. Где сам то уопште? Мисли су ми замагљене, не успевам да из сећања призовем тренутак када сам упао у сан, а ни шта сам радио пре тога. Видим само бескрајно плаветнило за које убрзо схватам да је небески свод и осећам да лежим на нечему меком. Трзам се, устајем и гледам око себе. Схватам да сам све време лежао на трави и да се налазим у најлепшем врту који сам икада видео. Осећам да је место пуно живота, да у њему влада савршена хармонија. Ноздрве ми испуњава недефинисани мирис, али у мени буди жељу да овде останем заувек. Свуда око мене је дрвеће поређано у савршеном реду. На гранама је воће које изгледа толико сочно да сам поглед на њега изазива лучење пљувачке. „Дакле, пробудио си се”, чујем одједном дубок, али пријатан глас иза себе. Срце је почело јаче да лупа. Опрезно се окрећем. Поглед ми се сусреће са необичном појавом. Испред мене стоји погрбљен старац дуге седе браде у необичној одори. Тек сада схватам да на себи немам одећу. Ум ми говори да би требало да се осећам непријатно, али то ни у најмањој мери није случај. „Где сам то”, изговарам, али ми се чини као да глас не припада мени. Примећујем мали осмех у углу старчевих усана. „Где мислиш да си?”, одговара ми питањем. „Не знам. Не сећам се ничега. Чак нисам сигуран ни да ли знам како се зовем.” Још једном се насмеје. „Од свега у вези са тобом, теби је најважније како се зовеш?” Ћутим. „Овде можеш да се зовеш како год желиш”, наставља он, „а и мени можеш дати име које мислиш да ми најбоље пристаје. Свему овде можеш.” Збуњује ме његов одговор. Та какво је ово чудно место и овај старац који се појавио ниоткуда? Свим напорима покушавам да призовем неко сећање у свој ум, али безуспешно. Осећам се као да су ми мисли савршено обрисана табла по којој тек треба опет писати. „Видим да си збуњен. Хајде, пођи са мном, показаћу ти где смо.” Ћутке полазим за њим. Напослетку ни немам другог избора. Док се крећемо узаном путањом око које су редови високог четинарског дрвећа, старац почиње да ми прича. „Сви су збуњени када стигну на ово место. Мој задатак је да те упутим у оно што можеш урадити. Претпостављам да желиш да знаш како си доспео овде?” Климам главом заборављајући да старац не може да ме види, али он ипак наставља, као да је већ унапред знао мој одговор. „У болници си. Пао си са врха зграде на чијој си изградњи радио. Сви верују да је несрећан случај, али ти најбоље знаш да није тако.” Застајем. Делићи слагалице ми се премештају пред очима. Да, скочио сам. Чинило се да је то једини излаз из монотоне свакодневнице у којој није било ничега што ме је имало испуњавало. Дуго времена сам мислио да немам храбрости да то заиста учиним, али у том тренутку се нешто у мени преломило. Ипак, зашто сам онда овде? Бацам поглед лево од себе и међу дрвећем угледам нечију силуету. Поскочим од неочекиваног призора. Чини ми се да се полако приближава. Одједном схватам да је препознајем. То је Барбара, моја бивша девојка. Благо ми се осмехује и буди у мени осећај за који сам мислио да никада више нећу осетити. У даљини назирем своју стару породичну кућу, у ушима почиње да ми одзвања глас мајке која ми говори да је вечера спремна. Готово да могу да осетим њене усне на свом челу. Додирујем своје образе. Тек сада уочавам да су мокри од суза. „Да ли претпостављаш због чега си овде?”, глас старца враћа ме у садашњост. „Мислим да ћу ускоро умрети”. Ових речи постајем болно свестан тек када их изговорим дрхтавим гласом. „И та могућност постоји. Ипак, на овом месту увек имаш избор.” Размишљам неколико тренутака пре него што бојажљиво питам: „Какав избор?” Старац нагло стаје и окреће се. Његове светле очи продиру у моје. „Ово место даје ти још једну шансу. Можеш да одлучиш да се вратиш, али да прихватиш могућност да ћеш можда умрети на болничком кревету. А можеш и да останеш овде, константно уживајући и проживљавајући своја најлепша сећања”, показао је руком на бајковит предео око нас. „Избор је на теби”. Остајем затечен. Рај у коме се налазим ме привлачи, тера ме да заборавим на све што ме везује за земаљски живот и да се препустим вечном уживању и срећи. Окрећем се ка месту где сам пре неколико тренутака видео Барбару, али ње више нема. Удишем дубоко. Одувек сам веровао да је смрт једино што ме може спасити патње. Али има ли поенте од ње бежати? Веровао сам да би лака смрт у сваком тренутку била мој избор, али неки глас у глави ми говори да сада није такав тренутак. Мора да постоји разлог због ког сам добио још једну шансу и овог пута, колико год може да буде тешко, терам себе да одаберем живот. „Не желим да останем овде”, изговарам. „Врло добро. Очекивао сам да ћеш то одабрати.” Полако ми се приближава и диже своју руку ка мом челу. „Јеси ли ти Бог?”, питање само силази са мојих усана. Старац се још једном једва приметно насмеје. „Зашто мислиш да сам ишта осим тебе самог?” Не дајући ми времена да размислим о тим речима, додирује ми чело и све нестаје у блеску светлости. Будим се и покушавам да удахнем ваздух. Осећам цев која ми се налази у грлу. Чујем вику доктора и сви се брзо окупљају око мене. Све што је било у мојим мислима јесте чудан сан који сам уснио. Све више ми бледи из сећања, али нешто ми говори да морам да позовем Барбару. Само да ми извуку ову цев из уста.
Даница Николић
コメント