Избледела слика

Пролазност живота избледела је слика,

Човекова слика – његов понос и дика.

Живот, набујала je река што у пени,

Брзацима грање носи у сусрет стени.

Губим слику из вида, слова нема, слика

Без лика и наличја – пуста је прилика,

Остаде ми само празан папир у руци.

Живот тече даље, живи у својој муци.

Лако бледи слика кроз време као слово

Оловком писано – писањем поједено,

Дечје слово прогутано. Гледајућ своје,

Траг се у стопи губи, снег кораке веје.

Ватра слику сагорева, жар лако плане

Од варнице саме све док дим црни стане

Над сликом се вијати. Од слике пепео,

Прах постојању сведочи као предео.

Залуд слика, глава – успомена је трајна.

Што годинама више вреди јесте давна

Историја славна. Блистав ум опомињу,

Фреска и зид манастира, исту спомињу.

Bucuriiduhovnicesti, Instagram

Кристина Голубовић

Напомена: Песма је претходно објавњена у 25. броју часописа Весна.