Најзад су готове моје муке.
Ко секунд крај ње протекне век,
уз тај додир нежан и мек.
Цео свет стане у две мале руке.
Латице ружа прсти су њени.
Капљице росе ока јој сјај.
Само да моја си од данас знај,
уз мене цветај, крај мене свени.
Злаћано класје носиш у коси.
Песма славуја у гласу ти спи.
Посташе јава сви они сни,
у којима ветар к мени те носи.
Ушушкаш ме у ноћну тишину.
Ово мало срца нудим ти на длану,
у мрачној ми ноћи зора бела свану.
Мењаш моје лажи у вечиту истину.
Више не чујем плач и јауке.
Смех и радост душу ми пуне.
Краљ сам света, овако, без круне,
јер цео свет стане у две мале руке.
Бранислав Милојевић
Comments