Коначно је поноћ. Листајући сајтове добро познатог Дарк веб-а већ данима нисам устао са столице. Искрен да будем, радим то веома често. Имам тридесет шест година, живим сам, у љубави никада нисам имао среће, а моји родитељи живе у иностранству. Једино што ме може подићи, пружити ми да макар на неко време осетим срећу су наркотици. Увек сам могао да их приуштим себи , радим као конобар у једном од најелитнијих ресторана овог града. Био сам на одмору, па сам заиста хтео да доживим нешто узбудљиво, нешто сасвим ново. Након дугог претраживања, пронашао сам јако интересантну понуду. Име сајта на који сам налетео било је Feel the happiness.onion. Регистровао сам се убацивши своје основне податке. Прво сам био скептичан око свега овога, али ме је радозналост поново победила, па сам ипак учинио оно што се од мене и тражило. Након успешне регистрације, екран је постао црн, чак је и стрелица миша нестала. Притискао сам разне тастере, покушавао да вратим стрелицу на све начине, али није успевало. Помислио сам да се компјутер угасио, да сам налетео на неки вирус, али ипак... радио је. Након пар минута нестрпљивог чекања, појавило се нешто што је личило на Chat box. Са леве стране сам јасно могао видети своје име, а испод њега још једно, корисничко име: AX460. Нисам знао шта би требало следеће да урадим, па сам одлучио да напишем нешто. „Ко си ти?”, знатижељно сам упитао чекајући његов одговор.
„ Можеш гледати на мене као решење свих твојих проблема. Реци ми, шта тачно желиш?”
Неко време сам са чуђењем гледао у екран. Нисам знао да ли је паметно разговарати са овим странцем, поготово не након што сам чуо шта се све догађа испод платформи које су доступне преко уобичајених претраживача. Са друге стране, нисам имао шта да изгубим. Немам девојку, немам пријатеље, време проводим сам без игде икога. Поново сам привукао столицу ка тастатури и наставио са куцањем:
„Желим авантуру. Желим нешто што до сада нисам пробао, нешто што би ми тотално променило живот!”
Пар секунди касније, одговорио је:
„Имам предлог за тебе. Даћу ти линк до сајта преко ког ћеш моћи да наручиш специфичну врсту таблете. Још увек није тестирана, па се зато ни не може пронаћи у апотекама или на било ком месту које је људима доступно свакодневно. Више информација ћеш добити на том сајту. Срећно!”
Убрзо након ове језиве поруке, стигао је и линк. Био сам јако узбуђен, рука ми се дрхтала док сам полако приближавао стрелицу ка њему. Ушао сам у исти, након чега су поруке нестале са екрана, а појавио се нови прозор који је приказивао ситну, елипсоидну таблету наранџасте боје. Поред слике се ређао низ позитивних коментара од различитих корисника широм света. Након што сам прочитао све коментаре и приметио да нема негативних, нити било каква жалба о нуспојавама, брзо сам одлучио да наручим и сачекам да се појави.
Два дана касније сам заучо звоно. Отворио сам врата, а испред њих је била црна, добро умотана кутија. Моје срце је све брже куцало, нисам могао ни да замислим шта ме тачно очекује. Зграбивши је, затворио сам врата и потрчао ка кухињи. Ножем сам скинуо омот, а затим полако отворио кутију како је не бих оштетио. У њој се, као што сам се и надао, налазила таблета коју сам поручио. Поред ње сам угледао парче папира на коме је писало: Узети тачно у поноћ. Нажалост, нигде нисам могао да пронађем било какав видео или некога ко би детаљније описао своје искуство, али се чекање испалтило. Сат је откуцао поноћ, а ја сам узео таблету, дубоко удахнуо и прогутао је...
Први сат:
Све је изгледало сасвим уобичајено. Надолазила је гадна олуја, па сам затворио све прозоре, легао у кревет и пустио филм. Осећао сам благу вртоглавицу, али сам био убеђен да је нагла промена времена у питању, због чега и нисам марио.
Други сат:
Мој компјутер се изненада угасио. Када сам устао да проверим шта се дешава, кућиште је експлодирало оборивши ме на под. Непомичан, изгубивши вид на неколико секунди, лежао сам у јаким боловима, а затим се и онесвестио.
Трећи сат:
Полако сам отварао очи. Погледао сам зидни сат изнад мог уништеног компјутера и схватио да сам био у несвести тачно сат времена. Када сам скупио снаге да устанем, отишао сам до купатила како бих се умио. Тада сам примето да су опекотине које сам имао на телу након експлозије нестале, нисам осећао бол, никада се раније нисам осећао оволико добро. Приближио сам се прозору и приметио општи хаос по улицама: ветар је чупао дрвеће, тло је било потпуно поплављено, муње су дивљале по немирном небу, откривајући црне, језиве облаке.
Четврти сат:
Струја је одавно већ нестала. Више пута сам покушао да заспим, али ми није полазило за руком. Слушао сам олују како руши све пред собом у мраку, без икакве наде да ће ускоро проћи. Био сам уверен да мој кров неће издржати још дуго, па сам одлучио да се сакријем у подруму док хаос не прође.
Пети сат:
Запалио сам свећу и сео за старим, дрвеним столом ког сам одложио тамо пре пар година. Још увек сам могао да чујем како ветар урла напољу и кишу како потапа све што би јој се нашло на путу. Одједном, осетио сам вибрације свог телефона. Мало је рећи да сам био престрављен, ипак, зашто би ико мени писао поруке или ме звао, поготово док напољу влада оволики ужас. Пажљиво сам извадио свој телефон и скаменио се када сам прочитао поруку од непознатог броја: „Немаш где да одеш.”
Шести сат:
Изнова и изнова сам покушавао да контактирам полицију, али се нико није јављао. У нади да се олуја повукла и да је коначно свануло, потрчао сам уз степенице подрума и упутио се ка својој радној соби. Све оно што сам видео тог тренутка ће оставити вечни траг у мени. Још увек је била ноћ, а екран... прорадио је. У питању је била црна позадина, са крвавоцрвеним словима. Поруку је послао AX460, гласила је: „Честитам! Преживео си тачно шест сати од конзумације таблете. Не брини, сада следи бољи део твоје авантуре! Мислим да би желео да погледаш иза себе!”
Могао сам чути сопствено дисање како постаје све гласније. Осећао сам то, неко, или боље рећи нешто је стајало иза мене испуштавши језиве звукове. Полако сам окренуо главу и... пожелео да то никада нисам урадио. Огромна силуета, макар три метра висока ме је зграбила за врат и одбацила до другог краја собе. Била је потпуно црна, широка, а руке су јој се вукле по поду. Није имала лице, само две беле, шљаштеће тачке које су представљале очи. Када сам покушао да устанем и појурим ка излазу, стигла ме је, закуцала на тло, а затим заурлала из све снаге. Сати су пролазили брзо попут секунди, очи тог чудовишта као да су ми одузимале душу и... поново сам изгубио свест.
Пробудио сам се у неком мрачном, великом ходнику. Било ми је јако хладно, ништа нисам могао да видим, светлост није постојала. На мом стомаку сам руком опипао телефон. Узео сам га, погледао на сат и писало је: 24.01.
Двадесет пети сат:
Зачуо сам себи јако познате кораке како полако иду према мени. Из све снаге сам покушавао да се померим, али ме тело није слушало. Када сам чуо кораке довољно близу себе, настала је тишина. Нешто је стајало само на два метра од мене. Био сам то ја. Гледао сам себе како ми узвраћа неки језиви, психопатски поглед и смеши се.
„Ко си ти?! Шта желиш од мене?!”, вриштао сам покушавајући све јаче да се померим. Неко време је само стајао непомично, а онда је и проговорио: „И сам можеш да претпоставиш ко сам ја”. Његов глас је био веома дубок, уливао је страх у кости.
„Шта ја радим овде, шта се догађа?! Одговори ми!!”
Тада сам схватио ко је он у ствари. Разговарао сам са Луцифером.
„Ти не знаш? У моменту када си прогутао таблету, починио си самоубиство. Ниси ваљда мислио да ће сви твоји проблеми само нестати тек тако, једном таблетом? Можда ипак заслужујеш да будеш овде. Тренутно се налазиш у паклу и... тако је... ово је двадесет пети сат од како си мртав…”
Лазар Лакићевић
Comments