Грожђе моје необрано, не дај да наша
Љубав из љубави давне поникла, вене
Кад стару лозу човек неговати мане.
Гором међ чокотима зађи – сан би јава,
Мене с висине ћеш звати, глас ћу ти чути.
Своје жеље лози шапћи, реч неће рећи.
Твоје муке као са листа росу – лоза
Корењем ће у земљу повући тог трена.
Тад од среће радосно вичи: Богу хвала!
Грозду мој, сама је брига одговор скрила.
Тајне беху само Богу и лози знане.
Винова лоза – дар Божји нама. Сви преци
вином здравише, чокот садише – ти деци
Дај аманет: Знај прошле за будуће дaне!
Кристина Голубовић
Comments