Грожђе будућих дана

Грожђе моје необрано, не дај да наша

Љубав из љубави давне поникла, вене

Кад стару лозу човек неговати мане.

Гором међ чокотима зађи – сан би јава,

Мене с висине ћеш звати, глас ћу ти чути.

Своје жеље лози шапћи, реч неће рећи.

Твоје муке као са листа росу – лоза

Корењем ће у земљу повући тог трена.

Тад од среће радосно вичи: Богу хвала!

Грозду мој, сама је брига одговор скрила.

Тајне беху само Богу и лози знане.

Винова лоза – дар Божји нама. Сви преци

вином здравише, чокот садише – ти деци

Дај аманет: Знај прошле за будуће дaне!

Roberta Sorge, Unsplash

Кристина Голубовић