Тамо где се магла у недоглед баца,
тишина царује над плачем и криком.
Ту лежаше мноштво снених мртваца,
упамћених само именом и сликом.
Моји мили труну у врту сивила.
Од туге поцрнеше плава небеса.
Нечујним кораком смрт им се привила,
леденим ветром им милује телеса.
А они ћуте. Без речи сањају.
Давно су рекли шта им срца мори.
Једино ме ноћу у морама гањају,
од живих сам бољи, од умрлих гори.
Угодним пламеном пуцкетају свеће.
Што се негда замерило овде се опрости.
Киша односи сасушено цвеће,
земља похрањује напуштене кости.
Моја је клетва да жудим за њима.
За блатом и миром вечнога санка.
За мртвим морем без осека и плима.
За палатом белом од мермера танка.
Душа увела нада се и чека,
само још да ми се тело умори.
Судбина је прека, али нема лека.
Од живих сам бољи, од умрлих гори.
Бранислав Милојевић
Comments