Бајка као један од најстаријих облика људске творевине припада друштву, са њим настаје и развија се. Још од првих проучавања браће Грим, ова књижевна врста је окарактерисана као народна приповетка фантастичне садржине и сложене композиције, која служи забави и у чију се истинитост не верује. Наш чувени реформатор, Вук С. Караџић бајку је окарактерисао као женску приповетку са фантастичним елементима. Њена експозиција је кратка, а своди се на увођење носилаца радње. Ликови, који су типски, постављени су најчешће у родбински однос, некада именовани друштвеним положајем, а некада занимањем. Не користе се искуством, не осећају бол, осликани су црно-бело, нажалост, без могућности да се мењају и уче на својим грешкама. Бајке најчешће започињу описом срећне свакодневнице, коју прекида неочекивани догађај унутрашњих или спољашњих сукоба са познатим и непознатим, реалним и чудесним. Али, шта се деси када се животи претворе у бајку? Да ли се тада наруши њена структура или она ипак има снаге да превазиђе устаљене оквире обичних белих листова и своју магију пренесе у реални свет? Некада, наши животи тако неспретно из комедија пређу у трагедије, док само они најситнији моменти заличе на најсавршеније бајке. Али, како у бајци, тако и у животу, чека нас пуно успона и падова, као и мноштво реалних и нереалних страхова. Ипак, ми нисмо само обични јунаци, већ марионете чијим концима управљају руке судбине, те су нам тако додељене и многе емоције, којих су наши бајковити јунаци лишени. Ми нисмо само обични нереални ликови који красе маргине реалности, већ и жива, стварна бића, која су спремна да се радују, пате, греше, смеју се, воле и осећају бол. А заједно са мноштвом ових чудесних моћи, које су доступне само нашим избором, следи и онај мрачнији део – одговорност. То је онај један моменат који чини преокрет у нашим животима, оно због чега сазремо, а ипак никада не заборавимо да отворимо прозор маленом дечаку који нас посећује сваке вечери. У нашим животима не постоје виле и магични штапићи, помоћу којих мистериозно можемо нестати или обојити таму, али чаролију зато можемо створити ми сами. Сваком нашом наредном одлуком у садашњости, мењамо ток будућности, чинећи је магичном или трагичном. Но, без трагедија и оних мање лепих тренутака, бајке не би имале смисла. Како у нашим фантастичним приповеткама, које смо обожавали да слушамо, а неретко и читамо пред спавање, леже демони, змајеви, виле, краљеви и сви (не)остварени снови, тако и у нама самима лежи снага и воља за боље сутра. Лежи нешто чега нисмо свесни док смо мали, а када порастемо често и заборавимо на све оне речи које смо прочитали у наизглед тако обичним и немогућим редовима. Заборавимо да бајке не чини оно немогуће, већ оно неисцрпно – љубав и истина. Заборавимо да оружје није мач у камену, него истина у њему. Заборавимо да љубав не мора бити романтична, већ искрена и снажна. Заборавимо да исту не стварају виле, већ они који се за њу боре. Заборавимо да новац никада није могао купити пријатељство и поверење, већ се оно заслужује. Те тако сурово одрастемо, затворимо прозоре, загубимо сликовнице, заборавимо звезде које су спавале под нашим паперјастим јастуком, као и оне никада остварене снове. Заборавимо нас саме, затрпавајући сопствене душе горким речима како је ово само једна сурова реалност, коју морамо живети, а не нека фантастична бајка. Утапамо сопствену бол у пролазности времена, а некада је време у тим истим фантастичним бајкама стајало. Некада смо веровали да ништа није немогуће ако довољно јако пожелимо, борећи се за оне највише облаке, док нам данас сметају и обичне капљице кише. Да никада није било тако ужасних ствари, бајке не би ни постојале. Њихова лепота не лежи у чудесној магији речи, већ у оним проливеним сузама након којих се чуда дешавају. А она долазе из најдубљих делова нешег срца и душе, из оних најмрачнијих и најзабаченијих кутака нас самих. Но, често те исте одаје закључамо заувек, а кључић детињства бацимо у реку проливених суза за свим оним нашим пропалим сновима, које смо тако олако одбацили након што смо затворили последњу корицу дечјих књига. Док чудовишта, немогуће љубави и снага змајева леже у нама, ми лежимо везаних руку на јастуку натопљеном отужним мислима и хладним срцима, онеспособљени да напишемо сопствену бајку и живот бар на тренутак учинимо лепшим.
Aлександра Вукић