Ударац прве казаљке је пао као роса, лаганим али хитрим ударцем, обузео ме је страх. У мраку собе мрмљала је сенка и догледавала је све ка мени и од мене. Цвок – чуо се ударац и друге казаљке, куцала је као последња.
„Лазар са Атона ми је име“ рекоше беоњаче у мраку, схватио је да је на мене сада ред. „Тело може бити од ватре земље , воде, од песка који сагорева или од ветра који се у мрак претвара али душа је у срцу космоса и свака душа у себи чува храм, пантеон. Заборави сада на све што је откривено и заборави на заборављено и/или на сакривено. Сунце се више не упиње и киша је престала да говори.
Последњи пут сам чуо звук казаљки када су се на силу дотерале поново до броја дванаест. Моји прсти знају само за нонсенс, прате човека који као сенка скаче од степеника до степеника, који ме води кријући од мене олтар мајке. Сваким смо кораком све ближи и ближи љубичастој звезди што пумпа живот. Један корак лево, па корак десно а сваки ме води корак напред и сваким сам кораком степеник ближе нетрпљењу. Сваки мој корак је једна његова прича или једна нова реч, Лазар са Атона ме води кроз овај свет, мањи сам од сузе али сам и даље већи од његовог Атоса. Лазаре руке ме твоје гурају у мрак и у црвље које ме чека. Убедио си ме да могу говорити неколико језика и да познајем неколико удовица, да могу испричати причу о томе како су настала небеса и како су се успеле на моја рамена и говорила ми: „Води ме и свима причај да си ме водио“
ДИС
У овом светлом кутку света, где се небо спаја са земљом, осећа се присуство нечега величанственог. Сваки камен одише тешком историјом, свака улица носи у себи приче давних времена. Овде се сусрећу људи и друга обличја, из свих крајева света и на крају света, носећи са собом своје наде, вере и снове. У том граду, сваки зид је књига, свака рука која га је додирнула оставила је свој траг. У дубинама тих уских пролаза и скривених дворишта одзвањају стихови древних песника, док се сунце пробија кроз крошње старинских кедрова. Сваки залазак сунца доноси посебан занос, преливајући небом, нијансама црвене и наранџасте, као да се природа сама диви овој земљи. Ту се тишина преплиће са молитвама, а мирис тамјана се меша са мирисима дуката. У срцу тог места, чује се јединство различитости, осећа се бескрајна слобода. Овде, сваки корак је као да ходаш по светом тлу, сваки корак је испуњен душама оних који су крочили овим путем пре тебе. Овај град одише истеклим животом. У сваком кутку осећа се присуство нечег туђег, неког, што надилази људску судбину. Ово је место где се сусрећу гласови.
У шуми кредровој, магија спокоја,
Шуштење листа, музика борова.
Сунце ласкаво пробија се кроз кроне,
Уздишу шуме, као стихове творе.
Мирис кредра узноси ветар на висине,
Звуци природе пленилак срце моје.
Овде, у тишини, животи се спајају,
Кредрова шума, чаробно место моје.
Песма залуталог путника
( ∞ )
Црвено сунце дере кроз облаке
Сенке се одливају и
Граде високе солитере.
Ја, стојим сам и чекам.
Сунчана страна улице је празна,
Пуста и гладна неспретних људи.
Мислим да желим да Сунце престане да сија,
Зажмурим и онда се уплашим мрака.
У вртлогу врућег ветра и сучељених судбина, где се ветар носио мирисом одлуке, одиграла се брза смрт. Историја памти овај дан као судар и визију. Имена мртвих су одјекивала пустињским дахом. У зору, под окриљем јарког црвеног сунца, гомиле су се сучелиле, око њих ваздух је тињао од ишчекивања и страха. Мртви су корачали као пустињски песак...И после стотина хиљада година и после милиона мртвих, док се сунце смиривало на хоризонту, а земља била натопљена крвљу лудака, измешане заставе, једна црвена, друга зелена, летеле су као птице у земљу, све је стало, и време и живот и тишина.
Из туге света родиће се два висећа торња, који ће се пењати, ни према небу ни према земљи. Тамница за костуре, костурница за људе:
Као бескрајни предели,
Гледајући у њих,
Помислио сам на раширеност овога света.
Ужегли бетон је почео да цвета
Али ме тротоар узнемирава.
Неки неми путник жели да викне на мене,
Сигуран сам сада,
Сметам свима који знају куда су кренули (и када).
Моји трагови су им само бледи трагови
На децембарском сунцу.
Драга В.З.
Надам се да ове речи стижу до тебе у моментима кад се све чини недостижним. Допусти ми да са тобом поделим чари које сам доживео под лунским зрацима, где све што недостаје има своје место. Месечина се разлила на мом лицу, тихоћа је подсећала на твоје благости. У звуковима таласа видео сам трепет који си са собом носила. Мирис морске соли обавијао је сваки мој корак, носећи ме до твог постојања. Шетам тим просторима, покушавајући да пронађем зрак који припада теби. У ударцима мог срца осећам звук твог имена. Светлост твог подсмеха осветљава сваки мој корак, а недостатак твог додира лековит је и као узбудљив пролећни ветар. Путовао сам бреговима и градовима, али нигде нисам нашао спокој као у твом непостојању.
С љубављу и надом,
С.
Мистериозна Смрт Песника: Туга у Облацима Неразјашњености
Дана xx.
Месеца марта
Године xxxx
Предграђе — У тајанственим околностима, свет је изгубио још једног великог уметника. Песник чије име остаје у сенкама анонимности преминуо је у ноћи између петка и суботе. И док његово име није познато широј јавности, његова дела су, према непотврђеним изворима, одисала дубоком интроспекцијом и мистиком. Детаљи око његове смрти остају у магли, док је мистерија која окружује његов одлазак учинила овај догађај загонетком која ће заувек интригирати љубитеље уметности. Није познато где је песник умро нити шта је тачно написао у својим стиховима. Његов живот и дело остају скривени у тами, као део енигматичног мозаика који ће вероватно заувек збуњивати будуће генерације. Оно што се зна јесте да је песник патио од озбиљне алергије на мед, због чега је морао избегавати ову слатку посластицу. Ова мала, али судбоносна карактеристика додатно наглашава лепоту његове смрти. Замислите ово: умро је човек који никада није пробао слаткоћу меда.
И док се свет опрашта од још једног уметника, остаје нам да се питамо о тајнама и чудесима које је овај човека носио у својим мислима. Његова поезија, иако непозната јавности, засигурно је имала моћ да дотакне душе и пробуди емоције.
Нек му је вечна слава.
Ауторка: Л. Дуфресне, кореспондент за уметност и културу.
Ја Вас нисам волео из своје самоће
Или било чије.
Било ми је сасвим у реду
У мраку моје собе, који ми је говорио
ТИ
Ја сам те волео, ето тако сам те волео
Јер ме је твоја љубав натерала да прекорим себе
Било ми је сасвим у реду
У хладу једног врелог сунчаног дана,
ТЕБИ
Када сам наставио да живим без тебе
Јер шам, шам, крај је света.
Било ми је сасвим у реду
Пронашао сам светло у твом постојању
ТОМ
जीवनं आरंभस्य अन्तो जरा, जरायुः आरंभस्य अन्तो जीवनम्।
Живот је крај почетка, а почетак живота је крај смрти
У земљи напуштеној од злих људи,
где у једном град, под једним сунцем и кишом,
Стоји камена башта.
Где људи говоре свим језицима,
Ти који чујеш звук али не можеш рећи
Одакле иде нити куда иде.
У овој каменој палети,
сваки цвет је ружа, свака жена - богиња.
Она је била је место чисте хармоније,
где су људи и животиње делили људску доброту.
Била је простор чудеса,
где су се срећа и природа спојиле у савршенству.
И време је текло као музика, незаметно и хармонично.
У том величанственом рајском врту,
сваки звук био је песма,
а сваки моменат - вечни благослов.
Трава на лампи
Њуња се и њише
Ветар и сунце
Пале је и гасе наизменично
Па ко буде бржи
Под нашим је ногама
Леш страдања и паркет
Који дуго свира музику
Последњег августовског поднева
Ми водимо разговор
Звезде у потиљку и
Мушкатле без реда
Наши разговори су били пуни
Јоште не написаних радова
Туђи радови су исто наши
Ушли смо у придвече руковањем
И старим мушким отпоздрав
Није ми пожелео срећан пут
Јер
Није ни знао куда ћу стићи
Висински Поета
У граду поред Флегетонског језера, где су се јата ластавица играле са ветром, живео је човек чије срце је волело планине, али су му ноге титрале од страха кад год би помислио на њихово освајање. Жудећи за врховима, деценијама је гледао у планину Јср и у уздаху распињао је своја крила свакога дана. Свакога дана би махнито маштао о скоковима који су прескакали врхове да би на крају дана, у очају и страху, закључао себе у оставу његове малене кућице. Осим планине овај човек није имао ништа. Њега нису занимали језици и није био полиглота нити су га занимале науке, а ни живот и породица. Остали су га сматрали напаћеном душом и мучеником али је он маштао само о једном: да сутра устане, да се његова љубав оцрта пред њим и да када види врхове који додирују свет у њему, да његово срце заигра, као и сваки пут до тада.
...
Једног јутра, после смрти и последњег мрака, док су зраци сунца лагано миловали градске кровове, у мраку његове кућице, одлучио је да се упусти у страшни суд, а опет прекрасну мисао. Спремио је своје најдраже ствари: од свилених тканина до златних огрлица и наруквица, све што је сматрао драгоценим, и спремио се за пут. Очи су му севале од узбуђења, а ноге су га вукле према небу. Одлучио је да се попне, да прошапуће врховима па макар и умро. Стигао га је умор од чекања, па је боље и умрети покушавајући него ћутати док не умре.
...
Корак по корак, пратећи стазе које су водиле према планини Јср. Сваки камен под његовим стопалима постао је једна прича и један изгубљени живот, сваки ветар који га миловао чинио га је самијим. Гледао је како се град полако удаљава, док је он остајао упоран у свом откривању. Када је напокон стигао до руба са којег се пружао поглед на небо, срце му је лупало јаче него икада. Пред њим је лежала госпођа, величанствена и недокучива. Био је то простор изван овога света, гора која је дирала облаке, са погледима који су се губили у небу. Призори који су му се указивали били су попут слика из снова. Гледао је како се свет испод њега смањује, док је он сам постајао већи од властитих страхова. Сунце је било као ружа. На врху је све стало, стао је и он. Од целог земаљског живота остала му је књига „откривање душе“, све остало је изгубио. Од планинског живота остао му је страх са којим сада може живети и сенка. Ова сенка је сада прекрила цео врх.
Сунце је пало у наше руке
Изговорени стихови су били све тешњи
Твоје речи и моје усне беживотне
У башти
Дочекале су нас смокве – лепотице
Завијене у златно
У соку који убија смрт у мени
Ћутањем смо бројали
Нешто што није наше
И лагали смо:
Зашто желимо да преживимо
Реку Флегетон.
Лимуново дрво
Бескућник Гете: О, слепи песнику, је ли умјетност попут јела које никада није сито, већ тражи непрестану гозбу душе?
Слепи Орфеј: Умјетност је као зрцало што се стално ломи, одражавајући бескрајне одразе стварности у разнобојном каосу
Бескућник Гете: Како ли је чудно, слепче, како ријечи попут лептира лете, носећи терет туге и радости на крилима неухватљиве мелодије.
Слепи Орфеј: Свака ријеч је попут птице што пјева своју пјесму у небеском храму, не знајући да ли ју слуша свијет или само властити одјек.
Бескућник Гете: Да, и ми смо попут шкољки што зову океан, док нас валови живота носе ка непознатој обали
Слепи Орфеј: Иако се чини да пловимо у бродовима без једра, можда је то баш оно што нас ослобађа да сањамо о вјечности.
Бескућник Гете: Као да смо плесачи у вртлогу времена, ходајући по рубу стварности и сањарије, хватајући звијезде док падају.
Слепи Орфеј: А можда смо само звијезде у бесконачном театру, гдје сваки падање доноси ново буђење у тајном свитању.
Новинска Вест: ИНТОРМЕР Извештава о Изузетном Сусрету Гете и Орфика
Београд, xx октобар xxxx. - Агенција ИНТОРМЕР представља вам велики тренутак среће и искрења на српским улицама, догађај који ће остати у срцима свих поштовалаца уметности, бескућника и смртно болесних пацијената,
У прелепој ноћи под звезданим небом, два несумњива почетника поетског ината, Гете и Орфик, сусрели су се на раскрсници судбинских путева. Самозатањени и просветљени, ова два духовна патника су разменили магију речи које ће одзвучати кроз векове.
Гете, међу најлепшим бескућницима града, просвиркан флашом коју је носио као посвећење, делио је тајне свог срца с Орфиком. Говорили су мрмљајући атомске речи. Уистину нико није успео да нам пренесе у потпуности њихов разговор али су нам сви очевидци потврдили да је разговор био веома озбиљан. Један је бициклиста рекао и следеће:
Обојица, под утицајем поетске блескалице, размењивали су поетске мисли и проживљавања. Овај јединствени сусрет обележио је трагедију и тужну лепоту њихових живота, носећи мистичну светлост. Али мислим да морамо похапсити све те бескућнике што пре. Ово је Београд и ми не смемо имати њих свуда унаоколо.
Тај час ће остати у ноздрвама свих пролазника али и у душама свих који су имали част да оразуме говор ове двојице изванредних сведока времена. Уметност, овај пут, нашла је свој пут кроз необичне канале, дарујући нам тренутно усхићење. Очекујемо да ће ово велико уметничко партнерство донети светлост у наше свакодневице, остављајући нас жељнима за новим усхитима и исказима уметничке магије. Но, ја као и моја редакција, морамо се оградити: ставови ове двојице нису и ставови редакције
- Зарад бројања и географије губим себе, С. jа то не желим.
- Али драга у животу се често морамо суочити са оном што не волимо и са оним што не можемо.
- А зашто? Зашто ја морамо робовати томе?
- Живот није увек букет мушкатли или звездана кора у потиљку. Има момената који нам морају бити као једначина.
- Ако не знам шта је љубав, како могу бити сигурна да желим знати ово. Не желим знати.
- Љубав долази у свим облицима. Можда ћеш географију најмање очекивати сада.
- Тако је лако рећи, али како да знам да ли је то то?
-Тајне срца нису увек јасне. Али када се једном отвориш, научиш да слушаш, можда ћеш пронаћи решење за твој проблем.
- (Размишљајући) Можда је право питање како да научим слушати, уместо како да научим волети.
- (Смирујући) То ћеш научити само ако дозволиш својим очима да говоре, а твојим прстима да слушају.
- Дакле, без обзира на све, морам ово знати?
Зашто дан
увек почиње у пет и четрдесет и пет?
Чему ови влажни брегови са моје леве стране
који вире и стрмо гледају у мене кроз
окно малог затвореног прозора или
чему ови људи са десне,
којима притом ни не знам име,
ни колико година имају или
где завитлавају судбину својих прапочетка.
Нас су, од радости, сестре и доктори,
називали разним именима: шаптачи, готовани, буве или лудаци,
али све то је било тако
јер смо одувек знали више од њих,
знали смо да комуницирамо са димом у соби,
са изгужваним сликама или са светлом
које је ретко када и горело у нашој соби,
из страшних разлога су нам забранили да призивамо и да зовемо космос у помоћ.
Своје дане у овој белој соби,
што слути све на црно,
проводио сам спокојно,
мало у досади, али све у свему спокојно.
Научио сам глину да ме слуша и
извајао сам многа лица,
научио сам да певам и
да говорим неколико језика
али најважније од свега:
записао сам многе људске приче и
свашта сам пожелео да урадим када изађем,
али најпре желим да поделим
све оно што је могло стати у тај мој мали космос – свет који смо сами, ми у соби а и други,
створили за себе
како бисмо преживели страхоту
онога што никако нисмо могли да разумемо, живот.
АОстон
У пешчари душе, где река ватре сева,
Шапати вечног сна се разносе.
Стихови као камени бедеми стоје,
Сене прошлих времена у њима почивају.
У раскршћу мртвог пољупца, где се путеви губе,
Туга и нада се наслућују и играју еротске игре.
Изгубљени у бескрајном песку времена,
Сви ми тражимо смисао у безумљу свету.
Пијани од речи, оргијају наше мисли,
Пролазимо кроз пустињу без краја.
Трагамо за знаком којег нема,
У песку ума, трагови нашег времена.
У зубима тишина, душа путује,
А чују се светлости и таме, она је лута.
Нити је у ткиву, нити у костима, ухваћена касније,
Моли за нови сан.
Мирише на људску глупост, док време пролази,
Али без границе и после, бескрајно се шири.
Осећа ритам свог микрокозма у себи,
Невидљива, али присутна у свакој рачви крви.
Осетљива на додир светова невидљивих,
Она је робиња кроз вечност неслућених.
Лутања су попут ракије, река без краја,
Умирањем се поновно рђа и баца, па поново рађа
Ти вараш мене и ја
Варам њих. Док, гледајте у облак,
Скупљен измеђ два велика сива џина.
Облак пада на реку од песка
У којој видиш само крв.
Ваше руке смрде на сумпор,
Осмех вам је кваран,
Када молите за опроштај.
Ваши погледи плутају и
Када паднете назад
Заборавите своје име.
Вратиш се да молиш сваки пут, некада и само ћутиш,
Али си ту.
Још једанпут.
Страхиња Црнић Трандафиловић