Конобар је донео врућу кафу.
Пара од топлог напитка мешала се са димом цигарете. Створили су облак над столом.
Кафић је био пун. Писац је седео сам. Неки људи су му били познати, неки не, а сву пажњу је препустио својим мислима. Неке неважне мисли су му се провлачиле кроз главу.
Сасвим мирно је узео први гутљај кафе. Слушао је приче људи који су били око њега. Тражио је инспирацију. Њихове приче су биле уобичајене. Уживао је у својој потрази све док није чуо један добро познати женски глас који је потицао из детињства.
Човекове зенице се нагло повећаше, а у очима, под трепавицама, појави се једна носталгична суза. Суза у коју су се скупила сва сећања на ту жену, на тај глас, и то кикотање које је и сада чуо. У том тренутку сви се гласови замутише у његовим ушима, сви постадоше нејасно шуштање. Сви осим њеног. Човек је пажљиво слушао добро познат женски глас. Присећао се сваке речи, разговора које је водио са њом. Али се сетио и сваке секунде слушања у коме није чуо њен глас.
Он је за њу све више личио на човека чије је лице бледело, све до часа када га је у потпуности заборавила.
Али он њу није.
Она је за њега и даље била насмејана девојка очију боје дивљег кестена и косе боје лешника. Он је и даље памтио њене сочне усне и мекане образе које је миловао. И даље је памтио топле загрљаје, мирис њеног парфема, и све звезде које су заједно бројали.
За њу је све то било однесено једним покретом казаљке на сату. Сви тренуци, све секунде и сви часови проведени са њим.
Цигарета је изгорела скоро до филтера, а дим су вукла човекова сећања.
Човек одлучи да ће успомене на њу угасити заједно са цигаретом. Барем ће пробати.
Кафа је била хладна.
Јован Ђорђевић
Comments