Има људи који не остављају траг… не, није то добар почетак јер ова реченица у свест може призвати Пекићеву „Има људи чији је живот траг у води.ˮ (Човек који је јео смрт), или пак Станковићеве Божје људе. Истина ове приче је негде између: има људи који не остављају траг, који одлазе „из коренаˮ, а где рана земље одмах зацељује. Има сеоба, смрти не, рекао би Црњански; тако је и у овој цртици, али ту има смрти, оне најтамније смрти до потпуног уништења која можда, негде значи сеобе. Негде људи нестају без трага. Али то негде је – тик уз нас. Не примећујемо како нестају, не приметимо када нестану све док се, можда, негде не разбукта искра емпатије за нијансу јача од осећаја тескобе након хајке на псе (да, некада, негде, а сада у нашим детињим сликама живо живе звучне сцене пуцња и цвиљења). Одласци без трага, који се дешавају тик уз нас, остану ипак забележени негде у тренутку (не)мирне савести, тик пред утонуће у спокојан сан.
„Умрла Весна. Гицина. Вечери уочи Ђурђевдана. У дому за старе у Б. Седамдесет друго. Пребацили је овде из болнице. Ништа је није заобишло: бактерије, кичма отказала, из короне се извукла, али… Знала, знала, рекла шта да јој обуку. Идем да запалим свећу. Данас сахрана.ˮ Последњи звук. Пре тога, и после тога, мук. Готово истог трена нестао је и отирач испред стана број 5. Да, онај стари наранџасти, али увек чист. Дрва су остала у подруму, било их је и за пола наредне зиме. Друго ништа није остало, ниједне жиле корена.
Сећања на Весну сежу до звука њене песме. Волела је Весна да буде весна; или пева, или се смеје. Никад се иза осмеха није видео бол. И Гица се смејала, вероватно подсмехивала свету на коме за њих две има места једино у пар квадрата општинске зграде. А борила се, и када је најзад успела да Весна добије инвалидску пензију, пала на постељу. Борба је завршена, Весна ће имати за хлеб и лекове. Може да се иде. Никада није желела да се чује са оним који их је оставио одмах по Веснином рођењу и одселио се у суседно место. Два суседна места читавог живота била су два света, с тим што се један свет непрестано борио за свој дан. А дан је био црн.
Последња сцена сећања сеже у зимско суботње јутро уочи Божића. Весна стоји не штитећи се од снега. У рукама држи панаију, сама је спремила. „Дајем Гици прву суботу. Чекам ујака, нема га. Не, нећу да ме повезете, рекао је да ће доћи и ја му верујем.ˮ Веровала му је и наредних сат времена. Да, дошао је.
Шкрипа разваљених врата. „Одвели Весну синоћ у болницу, морали да обију врата, била у несвести. Није, грдна, знала ни кад који лек да пије. Гица јој водила рачуна, а сад…ˮ Тишина дуга три месеца. Једног јутра нестао је стари наранџасти отирач. Било је то уочи Ђурђевдана. Те вечери на улици се чула песма. Славио је и ко не слави јер из брања кукурека и прављења венчића враћаш се радостан. Китиш капију и врата свог дома, запеваш, попијеш чашицу ракије. Ваља се за душу. Те ноћи, једна душа је путовала уз песму. И сама се радовала том путу. Неки људи одлазе уз песму – спонтану, убогу, али радосницу. То двоје пијанаца певали су, не знајући, за једну душу која се брише не остављајући траг. Неки људи не умиру, већ нестају. Смрт носи памћење, нестајање растакање, заборав. Нико не пита, нико не зна, нико не плаче, нико… Нико име је свих тих Божјих људи којих се сетимо када савест удари као ракија. Да ли сам и шта сам могао… Али, путеви нестајања су утабани босим ногама и једносмерни. И увек усамљени.
„Упалио сам свећу. Били јој ујак и ујна, ваљда су они, никада их нисам видео. Стоји један мали букет. Спремили крстачу. Нема живе душе.ˮ
Између та два разговора без реплика, горела је једна свећа. Восак у песак, песак на земљу. Више се ништа не жути.
Десетак квадрата општинског стана бр. 5, перона Божјих људи, чека два нова путника да се отисну у заборав.
М.
Comments