И сада док небо у сутону се гаси,
Ја стојим сама на прозору у даљину гледајући.
Мој поглед врхове планина прескаче и даље сеже.
Ти силни бедеми од шума, окружују мене и све друге људе.
Гледаћу тако још дуго, дуго јер ће једино тако,
Рекла бих, доћи дан и свитање што га буди.
Са свитањем тим, ја ћу се као и сви,
Родити ваљда поново.
Кристина Голубовић
Comments