Трен ума

Поглед ми са клупе далеко досеже,

Давна времена очи виде. Нада мном

Бела, дивна црква, небом се уздиже.

Около ње високи, сви разгранати

Штитом постали; закриље дато с ветром,

Лишћа бедеми – њени су разговори.

Дуго већ тако, у вртлогу бура свих

Спрам трена тонух, без идења. Далеки

Погледи, разума ми моћ, подају стих.

Ум без вере, душу гуши кô тег преки.

Мени тада све јасно бива, где сад бих –

Ту остах вазда, човек до краја поста'.

Као црква сред поља, мир ума носих,

Дивећ се свој лепоти света и места.

blagodat.rs, Instagram

Кристина Голубовић