Кроз прозор улази зрачак сунца који ми милује руку и греје кости. Рука ми је топла, али су ми ноге тешке и троме. Осећам да се будим, чак ми се и ваздух чини тежак. Чујем јако испрекидано пиштање попут откуцаја срца. Где се налазим? Полако отварам очи и осећам да ме нешто гуши, облива ме зној и непријатни мирис који се ширио кроз просторију ми је јако сметао. Остајем непомичан, а бели плафон који сам гледао, красили су зраци сунца који су се временом окретали на другу страну и нестајали како је падала ноћ.
* * *
Био је сасвим обичан четвртак. Нестрпљиво сам ишчекивао да погледам радове. Задао сам тему „У пролазу”. Док сам прилазио кабинету кроз мрачни школски ходник, деца су ме поздрављала са: „Добар дан наставниче!”. Сви су били насмејани и волели су час ликовног.
Почео је час. Тражио сам од ученика да ми свако понаособ донесе рад и каже нешто о њему. Сви су имали занимљиву причу. Деца су цртала пролазнике на улици, наставнике, извођаче радова, чак и кондуктера у аутобусу, али један рад ми је запао за око. Девојчица је нацртала свог деку и себе како му седи у крилу. Када је почела да прича о раду рекла је да је њен дека пролазник. Збунио сам се. Говорила је да га она воли највише на свету. Он је био њен друг, пријатељ, херој, био је све. Али се онда разболео почео је да заборавља. Сваки дан долази код њега и покушава да му помогне да се сети своје унуке. Дека је био стар, имао је седамдесет година и волео је живот. Такође је волео да прича своје анегдоте, које је његова унука обожавала да слуша чак и по неколико пута. Био сам одушевљен. Желео сам да узмем тај рад, али ме је девојчица замолила да јој га вратим како би га однела деки и тако помогла да се сети своје унуке. Добро сам упамтио тај цртеж, девојчица је имала дар, прелепо је цртала. По завршетку наставе сам и даље размишљао о том човеку.
Седео сам на клупици у оближњем парку, изгубљеног погледа, узео сам своје белешке, графитну оловку и чекао инспирацију. Желео сам и ја да се опробам и нацртам нешто у пролазу.
Почео сам да посматрам људе детаљно, скенирао сам сваки покрет и скицирао, али ми ништа није држало пажњу, док у једном тренутку у даљини кроз пролазнике нисам угледао човека. Седео је на клупици преко пута. Хранио голубове са благим осмехом и погледом у празно. Одлучих да кренем са цртањем. Био је то старији човек, седе косе и тамних бркова, јако чудно. На избораном челу на средини имао је већи младеж. Имао је јако густе и дуге обрве и широк нос. Очи су му биле тамне као два кестена из којих је вирила доброта. Био је тамнијег тена са старачким пегама по рукама, Приметих да на левој руци, између палца и кажипрста, има ожиљак. Размишљао сам о томе како га је задобио, па се тргнух и вратих на цртање. Носио је тегет–црвену карирану кошуљу, а преко ње дебели сиви џемпер. У рукама је држао хлеб, а поред себе је оставио паклу цигарета. Парламент је био у питању, не тако скупе цигарете и љубицасти упаљач са светиљком. Обукао је старе војничке маслинасте панталоне, а на ногама је имао црне дубоке чарапе, помало смакнуте и поцепане. Када сам желео да завршим рад, погледао сам право испред себе, али тамо нико није седео. Голубови су сакупљали последње мрвице и почео је да пада мрак. Погледом сам почео да лутам да пронађем тог човека, само ми је фалило да видим шта је носио на ногама. Толико сам детаљно гледао да ми је то промакло. Устао сам нагло и почео брзо да ходам. Гледао сам сваког пролазника када сам несвесно изашао на улицу, где је последње чега се сећам јак звук трубе и јак бол. Звук трубе је био у истом тоналитету као онај са апарата.
Будим се, али се налазим у другој просторији градске болнице у којој лежим већ сигурно недељу дана. Говорили су ми стручно о стању у коме се налазим. Повређена су ми два леђна пршљена и то је све што сам разумео. Рекли су ми да је опоравак дуг, али не и безнадежан. Редовно сам ишао на рехабилитационе вежбе и осетио сам напредак. У неким тренуцима сам покушавао да се сетим какав је осећај када стојиш, ходаш и крећеш се. Стално сам осећао грчеве и неку струју која ми је придавала осећај задовољства.
Било ми је драго што сам могао да покрећем руке. Цртао сам разна лица из болнице која су бринула о мени, али ми је и даље било жао недовршеног цртежа човека из парка. Одувек ми је био познат његов лик, али никако нисам могао да се сетим одакле.
Недељом поподне су дозвољавали породицама да нас изведу на ваздух. Већ сам се навикао на колица, па сам њима могао и сам да управљам. У једном тренутку гледао сам точкове и када сам подигао поглед, угледао сам деку на клупици а у крилу му седи девојчица из разреда.
Устао сам нагло да погледам какве су његове ципеле. Направио сам и свој први корак у који сам био тако сигуран.
Анастасија Рајковић
コメント