Стани. Успори. Удобно смести се и добро припреми се. Испричаћу ти једну причу, моју причу. Саслушаћеш је у једном даху. Истовремено ћеш пожелети да је не заборавиш, да нешто можда и промениш. Знаш, причам ти причу, моју причу... Сећам се сваког секунда проведеног у тој соби, сваке пукотине у зидовима, сваке даске приковане за под. Прозорских окана једва углављених у слабе блатом направљене зидове наше малене куће. Још увек чујем како ветар фијуче усред ледене беле зиме. Не знајући да ли се више чује напољу или унутра. Прозорска стакла трепере на ветру, а у ћошку собе једва одолева пламичак ватре борећи се са мокром граном. Пуцкетаво игра валцер у маленом огњишту у нади да ће нас угрејати. Седимо крај ватре, ти и ја, са промрзлим рукама у крилу. Грејемо их смрзнуте, а нама топло око срца. Хладно је. Мати нас огрће ћебетом. Вели да ће се ускоро загрејати, биће топлије. Ноћ је уплашено побегла пред зубатим сунцем овога јутра. Мраз храбро грли сваки педаљ наше шуме облачећи је у белу одору. Мати излази како би донела још које дрво и пушта ледени ветар да нам гризе још уснуле образе. Смејемо се, не знајући ни чему се смејемо. Ето, смешно нам. Зидови испуцали, направљени од сламе и блата, чувају све наше тајне, оне изговорене, али и оне које само ми знамо. Оне неизговорене, прећутно скривене, разиграним очима запечаћене. Ту у дрвеном поду, близу огњишта, тамо где мати обично држи дрва које ће ујутро користити. Е тамо, баш ту иза у другом реду, четири корака десно, у рупи у поду, е то је наше скровиште. Ту сам ја сакрила свој цвет, овај ружичаст. Са ситним безбројним латицама које се на ивицама преливају у љубичасту. Ту је и оно разбијено јаје, оно које смо пронашле дубоко у шуми. Малено, зеленкасто, са браон тачкицама. Онде је и твој нови подерани шал, онај који ти се закачио за остарелу закривљену грану. Онај за који смо слагале да не знамо где је...
Крај пећи је наш кревет, мален и трошан, без једног ногара, тамо са твоје стране. Баш тамо је мајка ставила пањ да се не би клацкао. Мада, онако је било лепше. Више нам се свиђало, бар мени. Увек сам знала када се будиш. Сваки твој покрет био би хватање равнотеже попут таса на ваги. Са друге стране собе, ту крај прозора био је други кревет. У њему је мати спавала. Колико год да је било топло у нашој соби, ту крај прозора, студен је стрпљиво чекала неког да приђе ближе како би му се завукла у кости. Одмах до кревета — сто. Наше место за учење, писање и обедовање. Наше царство оловака и бојица. Уметност је нешто што нас привлачи. Понекад истински жудим за парчем празног листа хартије како бих своја осећања, било да је то страх или срећа, преточила и исказала онако како само ја умем. Али, мајка није увек у могућности да га пронађе. Немамо довољно новца да бисмо га купиле, храна је битнија. Не захтевам превише. Некада питам, али у већини случајева чекам да ми она сама да, да ме изненади. Када пронађе чисте папире, буде срећна. Лице јој се онако озари, ко сунце у мају. Онда сија и топлина јој се излива из очију. То се не дешава често, а тако желим да је срећна, да сија, да се не брине. Знам да ноћима кришом лије сузе бестиднице, не желећи да нас оптерећује својим болима и страховима. Не тражимо пуно, само мало хране. Онда када је њено лице пожутело од туге и бриге, тада покушавамо, измишљајући различите игре, да скренемо мисли са певајућих стомака. Хиљаду неких жабљих песама давимо водом и покушавамо да их напојимо. Али... Оне неће престати да се оглашавају све док се не уморе или се ми не успавамо. Некада, када није толико хладно, након целодневног лутања шумом, мати уме да нам донесе великог зеца. Праву гозбу, а од крзна добијамо капе. Овог пута је ред на мене. И ја ћу сада имати топлу заштиту од фијукавог леденог ветра. Данима ћемо имати хране и нећемо појити жабе у нашим стомацима. Нека их, нека забораве мало на нас.
Наша мајка је чаробњак. Она уме да од мало хране, некада чак и премало, направи доста оброка. Ја кажем да је она права уметница која своју тајну никоме неће одати. Не жели да нам каже како јој то успева, не открива ништа. Каже да нам то никада неће требати. Зна да ћемо боље живети. Верује да нас тамо негде чека неко боље време, топли дом и трпеза пуна хране. Сигурна је да се никада више нећемо смрзавати и да ћемо се грлити једино из потребе за загрљајем. Никада више због међусобне топлоте, због немилосрдног ветра фијукавца који продире скроз до костију.
Данас, много година касније, све је другачије, све је онако како је мати говорила. Никада више неће бити хладно. Прозорска окна стоје усправно ко прави војници на бојном пољу не пропуштајући нити дашак ветра. Безобразни стари фијукавац може само љутито да обилази око наше куће, али неће ући. Топлина дома је стварна, а стомаци увек пуни. Певајуће жабе су отишле у пензију, нема их више. Папира имам увек, и ти такође. Али, понекад чезнем за нашим безбрижним детињим смехом, гуркањем крај ватре и пружањем промрзлих руку како би осетиле топлоту у прохладној соби пуној љубави.
Знаш, наша тајна је у уметности прилагођавања и умерености, задовољавању и срећи у малим стварима. Живети живот срцем пуним љубави, без непотребних ствари, али бити срећан, онако истински. Свако може живети у изобиљу хране, са непроценљивим богатством, а не бити срећан. Ми смо богате, имамо једна другу и то је једино богатство које ценим. Уживамо у малим стварима које нас испуњавају. Уметност је преживети све недаће, проблеме и неправде, а не постати огорчен. Зато ти, у поверењу, кажем: тајна живота је у уметности прилагођавања и једноставности.
Андријана Светозаревић