У причи која је пред вама, имена ће јунацима бити подељена на крају, а не на почетку...
Звездано небо и лед. Он, тих и лаган, годује себи мутним вином и ламентира над својом сувом судбом док се струја његовог дисања са порцеланом сједињује у слабашни флажолет. Живео је усред бескрајне, етарске хладноће и више није знао колико је дана, месеци и година прошло, нити разлику између мушкарца и жене. Био је настањен у соби коју му је издавала стара Гркиња, хексаметарског хода и руку као кисело тесто.
Када му се о чашу преломи румена светлост, он храпавим баритоном завапи: „И ђаво је дух, а ја сам његово несрећно чедо. Испао сам из природе и висим у празнини, плашим се времена, заборављам места..!" Груди му се онда почеше надимати новом снагом, а потом и благостањем. Над њим остаде само звездано небо. Зачу се нечујно звоно!
***
Однекуд се чује четврта Голдбергова варијација, мистика Медитерана у играчкој музици, а мирис уљаних боја и слане воде допире са сребрног пладња пред њом. Била је лепа, али та лепота није била од оних женских, какве се стално срећу на људима, већ од оних мушких, какве се само од оца наслеђују. Детињаста и весела, умела је да одједном из лакрдијашке веселости пређе у крајњу озбиљност. Гледала је наивно и дечачки, скоро исто као и његов друг из детињства, тако да је та сличност била застрашујуће велика. Посматрала га је тако дуго, а онда је поново постала озбиљна, па се њено лице претворило у магично огледало које одражава збиљу његове трагичности и сплин његових јада — испразност и сувоћу његове душе, тако да се на њеном лицу више не виде ништа пређашње. Полако, као против воље, са лица јој избледе сета, те она устаде и као дете га, држећи за руку, поведе са собом. Тумарали су заједно уским стазама, дивећи се облицима које зраци сунца стварају у крошњама, лакоћи ваздуха и близини неба. Више него икада, осећао је спокој, као да су пређашње сцене његовог јадиковања тонуле у нестварност. Бивало је све мање вероватно да су његове очи, још пре неколико минута биле укочене, тешке и препуне језе. У томе је она била као живот — ох, увек само тренутак, ништа се није могло предвидети. Са њом је био весело дете у коме се крио мрачни сањар, те као да у њему више није било ни трунке оног безличног створења које жели смрт, нити преданог, хладног рачунџије. Био је обузет радошћу и игром њеног духа који га је обгрљивао, помагао му да прозре себе. Чинило се да му је њена весела, нема игра пејзажа помогла да сагледа самог себе, више него све мудрачке књиге и научни списи. Та жена, коју сада први пут види, знала је све о њему, пред њом није могао имати никаквих тајни. Када га доведе до реке, погледа га у очи поново и рече: „Непомичан је наш живот вечни, жив је наш вечни смех!" Тада само избледе, а њену силуету замени блага магличава светлост.
***
Поново звона! Отвара очи са новом младошћу у њима, а од пета га прожима неко ново осећање задовољства. Најзад је упознао њу, а са њом и себе.
Као што је на почетку обећано, остало је једино да дамо имена ликовима ове приче. Његово име је Свет, а њено
Уметност!
Јана Павловић