Омиљене приче када смо били мали биле су нам оне о невероватном. Причали су ми једном да постоји животиња која, када осећа страх или несигурност, промени боју. Када сте дете, звучи нестварно. Када одрастете, све ово постаје обично и нужно. Те камелеоне људи, баш као и ја, недовољно познају. Све што знамо јесте да живе негде далеко и мењају боју. Рећи ћу вам само једну ствар: оскудно знање о камелеонима значи оскудно знање о људима. Није истина да је невероватно. И није истина да живе далеко.
Још један дан који је требало да буде пун мира и топлине покварило ми је оно што виђам. Гледам комшију како, по ко зна који пут, крвнички туче свог пса. Цвиљење недужног створења оставља некако унутар мене јаке отиске, као да су ми врелим гвожђем утиснули жиг посред груди. Слушам и не могу да урадим ништа. Склапам и јако притискам капке, а затим улазим у кућу да мање чујем. Ако неко треба да прашта, нека то и уради, ја бољи одговор немам. И тирани некада имају право.
Како сам га само, као девојчица, мрзела. Чинила сам то свом снагом, бар онолико колико дете може. Пса је чувао још тада, и тукао га је толико често да су нам дани били испуњени цвиљењем. "Несрећан човек", говорио би мој отац повлачећи се и покушавајући да не води рачуна о ономе што не разуме. Хвала му. Хвала свима вама који своје мисли усмеравате у том правцу. Чини ми се да сте, на крају, једино ви у праву.
Сећам се да сам га једног дана посматрала како кришом туче пса. Животиња је у устима донела нешто за шта нисам могла да препознам шта би могло бити. Након тога га је ударио свом снагом, да је цвилећи побегао и сакрио се у један ћошак дворишта. У тренутку сам била толико бесна, док остала осећања којих је имало на претек нисам могла да препознам. Бризнула сам у плач и отрчала код родитеља. Био је то један од оних тренутака који бих волела да нисам видела. Када останеш сам са собом, треба га превазићи. Дете каже: „Хајде да подигнемо бунт!” Одрастао човек каже: „Ја ту не могу ништа”. А онда, зрео човек каже: „Хајде да га разумемо”. Ни бунт ни хладна глава никада нису живели у миру са светом. Једино је овај трећи то успео.
Месец дана након „залечења” дечје душе која је једно разочарење једва преживела, наишло је друго. Лекција, пре бих рекла. Учење које остаје не за један, већ за три живота кад бисмо могли толико да живимо. Угинуо је наш пас ког смо толико волели и чували. Гледајући комшију тиранина, бар двапут више сам се трудила да му „докажем”како треба бити диван према недужном створењу и како му пружити љубав. Све бих поднела да постанем, али никада човек попут њега. Мој пас је живео у миру и љубави, онако како сви пси заслужују. Догађај који се одиграо био је велики ударац за невину душу детета. Мој отац је схватио да је наш љубимац појео отровану храну. У дворишту је пронашао комад меса који му ми нисмо дали. Поред нашег, сви љубимци у улици у којој смо живели били су отровани. Једини који је остао жив био је пас мога комшије. У касно поподне плашљиво је дошао свом власнику да га нахрани.
Пре око недељу дана комшиницу из зграде у коју сам се преселила одвела је полиција. Већина доконих станара којима је било милије да решавају туђе проблеме од својих говорила је како је украла пар намирница из продавнице. За собом је оставила троје гладне деце, трошан станчић са застарелим намештајем и дугове који као да су са њом делили животни простор и били онај лош пријатељ што од вас узима само најбоље што имате да му дате. Оставила би и мужа да он пре тога није оставио њу и децу. Тиме је изгубила ослонац и сапутника, али је добила епитет лопова који ће, највероватније, носити док год је жива.
Судбина ово двоје људи навела ме је да се подсетим оне чувене приче о животињама које мењају боју. То велико чудо природа изгледа није дала само њима. Можда немамо способност да постанемо плави или зелени, али насилници и лопови свакако да. Еволуција каже: мајмунолики предак, па човек. Данас она изгледа другачије: мајмунолики предак, човек, па камелеон. Људи и у модерно доба ходају четвороношке када је то потребно. Чак и слепи несвесно мењају боју, и тачно знају која је, иако је не виде. Можда није требало опростити првом бићу које је поставило теорију да међу свет треба ићи обојен, јер његов пример сви почињу да следе. Живот све више захтева добру глуму и убедљиву костимографију. За промену боје вам не треба магија, природа је нама и нашим четвороножним рођацима ту способност подарила својевољно. Тако је човек који заправо ништа не зна о камелеонима јако лако закључио да се њихова популација повећава.
Приче о комшији и комшиници најсрцепарајуће су модерне бајке које знам. То су оне које немају срећан крај, а та трагедија једино може да се угради као зрнце мудрости у главе мојих сународника и мене, који смо чинили нацију осуђивања, као да на то имамо право. Сазнање да је тиранин из мог детињства тукао пса да не би узимао храну од странаца који би могли да га отрују мучно је, али га, некако, више не чини тиранином. Штавише, смешно је што би могао бити и херој. Тог пса је волео на свој начин, и за разлику од мене, власнице која никада није желела да личи на њега, он је свог спасио. Сазнање да је жена-лопов украла мало хране да би је однела гладној деци, управо је чини пожртвованом и храбром мајком. Сваки наредни пут када судите о некоме само се угризите за језик. Видећете колико ће вам рана остати. Свачији живот, барем једном, захтева узимање улоге великих размера, најчешће негативца, баш као што се то догодило са два поменута.
Вратила сам се након годину дана у очеву кућу да га обиђем. Пало ми је на памет да бих комшији, који није ни знао да сам га мрзела нити га је можда било брига за то, могла да се извиним, да бих напокон са новим знањем о свету, после толико времена, почела да живим у миру. Свакако, моје речи никада неће чути. Умро је недуго након мог пресељења. Људи одлазе, али и после смрти остају њихове слике које могу да промене боју, као што је променила моја. Свака сигурност коју сретнете дубоко је несигурна, свака храброст плашљива, даровитост похлепна, а срећа тужна. Највећа вештина коју гледалац треба да научи јесте да сагледа особу која носи костим, а не костим, јер је ношење истог нешто што други захтевају од нас или ми сами од себе. Свет је велики маскенбал у коме учесници довикују једни другима: „Види ме, никад нисам био оволико свој!” Свет је фабрика за прераду осећања из искрених у прихватљива. Свет је огромна, чудновата кугла, насељена двоножним и четвороножним јединкама које више од моћи особености воле моћ прилагођавања.
Некада сам мислила да су моји велики учитељи, у ствари, моји непријатељи. Међутим, хвала прошлости која нас је саздала оваквим какви јесмо. Свако надање да смо постали исто што и костим треба да умре што пре. Међу нама хода хиљаде маскираних, ми их срећемо и осудимо, поистоветимо са улогом у којој се налазе, уместо да кажемо „Стани, слободно скини маску и предахни.” Свету је то тако потребно. Приступи сваком у болу као да приступаш себи. Тирани су понекад прилично невини људи.
Анђела Нешић
Comments