Постоји једна земља на Балкану. Земља попут многих других. Она на чијој историји расту неке нове генерације. Она из чијих корена сазревају неки нови плодови.
У тој земљи се сваке године прославља један дан важан за људе који тамо живе. У тој земљи сваки 27. јануар спаја се са 13. веком. Спаја се са једним човеком божанског порекла.
Ни овог 27. јануара није другачије.
На Савиндан сваки српски градић и његово живље добија још по једну наду. Замислите колико их се накупило за ових неколико векова.
Ко зна шта би се сада збило да се млади Растко није одважио и одрекао престола, супротстављајући се својим родитељима и њиховим тежњама.
Ко зна да ли би те наде и данас гореле у нама као пламен на свећама које палимо у цркви на Врачару.
Одлично знамо да су одиста само тренуци у историји били довољни да унапред одреде пут једног народа. Од онога тренутка када се у Сави настанила идеја да вером уједини све народе, да истинским покајањем призове спасење, да испосништвом љуби дело Исуса Христа, од тада, па до дана данашњег, српска историја неће бити прожета само пуким ратовима, убогим страдањима и бесконачним освајањем територија.
Знао је да се спасење налази у вери, да ће она боље ујединити и сачувати народ од било којих граница и непробојних бедема.
Његово поимање света је далеко надживело и њега самог и дубоко се укоренило у српском народу. Његове мисије су омогућиле да Србија данас буде земља која поносно слави своју историју.
Својим родитељима вратио је веру у живот родивши се, а свом народу исту ту веру оживео дајући му свој идентитет.
Шта бисмо рекли о њему?
Да је био изврстан дипломата, књижевник, монах, први српски архиепископ.
Или бисмо рекли да је био добар човек, син, брат.
Онај који је своју браћу помирио над беживотним телом њиховог оца.
Онај који је подизао манастире и градио школе.
Онај због кога је српска црква стекла право да буде независна и слободно се моли Богу.
Или онај чији епопејски подвиг славе деца у школама са његовим именом широм Србије, захвални за његова завештања, чији ће смисао схватити онда када деценије буду превалиле преко њихових лица.
Док је исписивао највеће истине на пергаменту, молио се да Господ да лека болеснима, воде жеднима, склониште бескућницима и помиловање грешнима, а обасја пут онога ко иде стопама Божјим.
Када једна земља у себи носи лик и дело једног творца, доброчинитеља, духовног вође, не постоји борба у којој би се она предала.
Тамо где се верује да су спаљене његове мошти, у најгнуснијем чину који људски род може починити, изидан је највећи православни храм на Балкану. Да нас подсети да је за велике ствари у животу потребна жртва, а да ју је за наш народ дао баш онај по чијем пепелу сада ходимо док нестрпљиво ишчекујемо сусрет с Богом, у његовој цркви.
Због тога је важно да све оно што је Сава некада стварао и оставио нама у аманет ми чувамо и негујемо у себи. Данас нам је потребно више љубави, вере, наде, поштовања и мира. Свима нама. Више него икада.
Гајите оно што нам је он подарио и немојте се изгубити у данашњем свету материјалног. Знајте да оно што може да се купи и прода није дугог века. Будимо деца на коју ће Сава бити поносан док нас посматра са небеских висина. Она која ће бити доказ да све оно што је стварао годинама није било узалуд.
Зато, славите овај 27. јануар. И овај и сваки наредни. Он ће вам показати да и данас постоји нешто вредно чиме ћете се изборити у овом свету лажи и обмана. Показаће вам пут којим се ређе иде, али који је много лепши души и уздиже се ка небесима. Видећете да и у највећем мраку људске судбине, какав је овај данас, човек духом побеђује тело – пролазно, ништавно и оно што ће једнога дана свакако иструлити јер је душом немерљиво. Само је душа вечна. Као Савина, као Божја. Јер Сава није умро, само је отишао – тамо, где свачија душа тежи једном да оде. И неће умрети док у нама буде живео. Неће умрети док год се кроз наше молитве чује његов глас. Неће умрети ако не умре човек у нама јер за то се и борио – да будемо бољи људи, достојни потомци својих славних предака, који љубе истину и правду, којем су Љубав, Вера и Нада једини идеали у животу.
И да, не постоје мале и велике земље. Постоје само мали и велики људи. Они који су мислили да ће, спаливши нечије кости, спалити и идеје, онде, на чијој земљи су оне најбоље уродиле плодом.
Кристина Митровић
Comments