Анђело
У граду изгубљених душа сам живео само ја. Где ми је памет била када сам предао душу овом проклетом простору? Већ четрнаест дана низ небески портал шаљем поруке у боци са одређеним симболом који, када се прочита, говори све о мени. Нисам дозволио да прође ни један дан, а да не осети моје присуство. Нисам је пустио да ми се приближи, остао сам прилично мистериозан. Само понекад бих јој допустио да ми види лице. Светао тен окружен тамом, златноплаву косу која као да је почела да трули, прозирно жуте, на неки начин божанске очи, то, тако пропало, лице са упалим образима. Желео сам је што пре. Питање је било колико је њена душа снажна, да ли ће ме вратити у свет живих или ћу је ја увући у своје ништавило. Сумњао сам у њу и знао да сам јачи од ње, али сам се ипак надао јер сам је тако јако желео.
Анђела
Већ данима сам на смрт преплашена. Кроз неки непознати симбол могу да видим мушкарца чије срце ми шаље сигнал да му припадам. Додиром симбола могу да осетим његову кожу, хладну као лед. Толико је хладан да ми сами прсти трну. Заљубљена сам у његове очи и упале образе. То лице ми не даје наду колико ме престрављује. Као да ми полако одузима чистоту. Чистота срца и ума су једино за шта сам се целог живота трудила да задржим. Несебична сам, искрена, и никад наметљива. Он као да ми намеће себе. Као да тражи од мене да га спасим од таме. Из самог страха сам почела да губим контролу. Горела сам од од жеље да сазнам све. Желела сам све више да га упознам. Да осетим његов, по мало, незрео, али ипак предиван ум. Четрнаестог дана сам видела чудно светло на небу са истим симболом. Изашла сам напоље, а жеља је била све већа. Портал ме је повукао и коначно сам добила разговор са њим.
Анђео
Ја сам њихова средина. Све што су они били, јесу и шта ће бити. Сада су само лица, али ако нађу прави пут, добиће форму. У почетку мир за њих није била опција. Пркосио је на њену жељу да га упозна зато што га је кривила да јој је одузео сасвим нормалан земаљски живот. Пуно је жртвовала да би га спасила. Он није могао да поднесе то што је својим доласком одузела његов мир. Пуно је причала, а он је био јако тих. Разговор је за њу значио много, али он није имао довољно стрпљења. Само би тако седео и гледао је. Био је очаран њом. Што су били ближи, овај паралелни универзум је био слабији. Почео је да се распада када се међу њима појавила трунка љубави. Научили су са живе једно с другим. Све његове мане биле су њене врлине. Све њене врлине су биле његове мане. Били су савршени делови једне слагалице.
Седели су близу каменолома, наслонила му је главу у крило. Играо се прстима са њеном риђом косом. Једва да је могао да одоли дубини њених црних очију.
Пољубили су се.
Коначно су постали савршени. Нешто попут Адама и Еве, али на неки својствен начин. Портал је светлео црвено, а до тада је имао неку прозирну боју. Скочили су кроз портал. Били су савршено јединство мушкарца и жене. Добили су сврху у земаљском свету, а са тим и форму. Једини задатак за њих је био да то покажу и другима. Били су један другоме једро, а не сидро.
Ја сам оно што су они, а да ли ја постојим у правом свету? Да ли се ја налазим у некима од вас?
Тамара Никодијевић
Comments