Између светла и таме, бола и задовољства, страсти и умерености, налази се људска душа. Лутајући од једне до друге тачке, цео живот, сваки дан испонова проналази себе. Шта бисте ви рекли, у чему се огледа ваша? Велика дела која читамо не би била велика да ни на ово питање нису успела да нам приближе одговоре.
У атељеу славног сликара Базила Холворда настало је дело невероватне лепоте. Сву своју љубав, знање и страст, уметник је уткао у портрет младића необично привлачне спољашњости. Доријан Греј, ново лице викторијанског Лондона, ускоро ће постати најобожаванији члан високог друштва, а портрет највећи сликарски подвиг његовог пријатеља Базила. Живот и уверења младог дошљака ће се из корена променити када упозна лорда Хенрија Вотона, човека који слободно, без гриже савести, ужива у сваком животном задовољству. Мрачна страна хедонизма са једне, и наивност меког дечачког срца са друге стране, довешће до сукоба двеју страна које сваки човек поседује – моралне и неморалне.
Схватање да слика коју му је пријатељ поклонио није само обичан портрет већ слика његових идеала, грехова и страсти, уједно – слика његове душе, за Доријана ће постати ноћна мора. Са сваким почињеним грехом, дивно уметничко дело почиње да пропада, а лик који га је красио постаје изобличен и све мање личи на лепог младића. Покушавајући да искварену унутрашњост гурне под тепих, пријатељев поклон односи на таван, скривајући га под кључем. Не дозвољавајући истини да напусти тамницу, отелотворење зла са слике слободно шета међу људима, одбијајући да схвати да оно што је сакрио на тавану упорно носи са собом.
Прозвавши себе Богом, овај млади човек мораће да се стретне са стварношћу мрачнијом и од најисквареније душе. У једној тачки сусрешће прошлост, садашњост и будућност као и сазнање да је морал жив и да гради човека чак и када неморал преузме титулу владара. Доријан ће схватити да је и прво и последње суочавање увек суочавање са собом.
Роман „Слика Доријана Греја” једно је од највећих ремек-дела готске фикције и светске књижевности уопште. Када је први пут објављен у Енглеској, због своје тематике, изазвао је општи скандал и пометњу међу тадашњим друштвом.
За аутора, ирског писца Оскара Вајлда, савременици су говорили да је провокативан, екстравагантан и интелектуално надмоћан. Сходно томе, стварање оваквог дела њему вероватно није представљало велики изазов. Доријан Греј, како кажу књижевни историчари и критичари, не само по физичком изгледу већ и по психолошким карактеристикама умногоме подсећа на великог писца. Отуда постоји претпоставка да је он, случајно или намерно, у главног лика уткао сопствене особине. Реченица коју је Вајлд изговорио на самрти често је повезивана са тематиком романа и чини читаву причу још интересантнијом. „Једно од нас мораће да оде”, рекао је гледајући своје тапете. Ово је Вајлдов једини роман.
Ирски писац створио је невероватну повест о јединству људског духа, филозофије и уметности. Те три градивне компоненте се међусобно прожимају кроз читаво дело живећи једна са другом, у другој и због друге. На самом почетку књиге налази се пишчево виђење уметности обликовано у предговор, које у само неколико редова објашњава читаву њену сврху и проблематику. Сходно таквом ставу, не треба нас чудити што је главни лик романа неуко људско биће у смешном покушају да је поистовети са животом и гледа их као еквиваленте. За сваког ко живи кроз уметност, ово је идеално штиво за упознавање себе. За оне који је не воле или не живе, „Слика Доријана Греја” је поука о моралу која нам је у данашње време преко потребна и, пре свега, одговор на вечну недоумицу човечанства: шта је душа и где се она налази?
Анђела Нешић
Comments