Сигнал

Колико је скупо неповерење? Тешко је пронаћи тачан одговор на то питање. Једино што сада знамо о томе јесте чињеница да све више људи свакога дана умире, а то неће престати тек тако. Још колико је жртава потребно да се свет уразуми? Ако сте радознали, а ипак не знате одговоре, можда нисте погледали дубље, на месту званом Чистилиште. Капетан Вилсон је био вођа јединице Омникорн 22. Његов сурови поглед је уливао страх у кости, ледио крв у жилама. Нико није смео да му се супротстави. Из тих разлога је његова специјална јединица била најбоља на свету, а и наша једина нада да преживимо ужас који нас је задесио ове кобне, 2121. године. Наиме, држава је коначно одлучила да путем медија открије једну од својих тајних, научних организација. Циљ ове радње је био потпуно уништење вируса Ковид-19, који већ више од сто година тумара нашом планетом. Нажалост, постојао је само један начин да се то уради: да се сви људи успавају до завршетка операције. У свима нама постоји специфични делић мозга који садржи одређене врсте нановируса. Када нановирус ступи у контакт са Корона вирусом, раставља га и увлачи у себе, где га и уништи. Међутим, ризик је био велики, само један погрешан корак би био довољан за истребљење свих живих бића. Са посебном врстом слушалица у ушима, научници су кренули са одбројавањем. У тренутку када су дошли до нуле, један од њих је притиснуо црвено дугме на бежичном тастеру. Облаци су се разишли, авиони, птице, све што се назило на небу је падало попут јабука са гране. Сателит је испуштао високофреквентан сигнал који је убрзо могао да чује цео свет. Призор је био застрашујућ. Људи су, један по један, падали на тло као домине, док смо ми, чувари Чистилишта били приморани да гледамо то на великом екрану у нашој подземној бази. Сати су пролазили све спорије, било ми је мука, али сам остао уздржан. Када је дошла поноћ, када је и последњи човек пао, излетели смо из базе са слушалицама и кренули на посао.

„Јављено нам је да су сви успавани. Самуеле, можеш угасити сигнал.”, проговорио је Џек, надређени за пројекат успављивања.

„Господине... ово Вам се неће свидети. Ја... не могу да га искључим…”, преплашено одговара Самуел. Његове руке су дрхтале толико јако да је испустио тастатуру.

„Молим?! Да ли ти знаш шта то значи?! Никада се више неће пробудити!”, бесно је викао Џек.

Ходали смо кроз веома густу шуму. Корење је било свуда, па смо се једва померали покушавајући да се не саплетемо. Батеријске лампе су нам биле једини извор светлости, а умор нас је брзо стигао. Одлучили смо да преноћимо. Након дугог чишћења околине и постављања шатора, ушао сам у свој и припремио врећу за спавање. Одједном, зачуо сам гласно шуштање. Сва наша комуникација са базом, научницима, другим јединицама је била бескорисна. Сателитски сигнал је ометао везу.

„Шта се то тамо догађа?!'” издрао се Вилсон. Његов глас је одјекнуо кроз целу собу за комуникацију.

„Капетане! Сигнал још увек није заустављен. Не можемо контактирати јединицу, нити научнике.”, један од радника је одговорио. Тим језивим, психопатским погледом је Вилсон престравио све присутне.

„Шта дођавола раде они?! Обустављамо мисију! Наставите да покушавате, а вас двојица, опремите се и доведите ми те штребере!”, показавши прстом на двојицу издао је наређења.

„Да, господине!”, у глас су сви повикали и бацили се на посао.

Настао је тајац. Нико није могао да проговори ни реч, сви су били криви за тренутну ситуацију. Већ су на првом кораку омашили, а ко зна каква судбина очекује човечанство. Након пар сати тишине, Џек је разочарано иговорио:

„Слушајте ме. Можда ипак можемо да урадимо једну добру ствар пре него што утонемо у вечни сан. Имамо неколико узорака нановируса у лабораторији. Помешаћемо их са узорцима Корона вируса и направити нову, најсигурнију вакцину до сада. Биће довољно макар за два пуна камиона, али морамо бити јако брзи. Још увек не знамо колико ће нас ове слушалице штитити од сигнала.”

„Али господине, зар нановирус који тренутно поседујемо није од шимпанзи?”, један од научника је проговорио. Забринутост је била присутна у његовом гласу.

„Бојим се да немамо другог избора. Шимпанзе су људима најближе, а тренутно је немогуће да прикупимо људске узорке. То је једино што нам је остало на крају.”

Изговоривши те речи, Џек је послао пар научника по узорке и комплетну опрему за рад, док су остали само седели и чекали. Зачули су пуцњеве из даљине. Пре него што су и схватили шта се догађа, стрелице за успављивање су их погодиле, након чега су сви изгубили свест.

„Пробудите их!”, повикао је Вилсон. Неколико војника је напунило канте леденом водом којом су затим полили тим научника. Избезумљени од страха, њихова тела су подрхтавала. Вилсон им се приближио, а затим их упитао:

,,Да ли ико од вас паметњаковића зна ко смо ми и где се тренутно налазите?'' Завладала је тишина. Још увек дрхтајући, одмахивали су главама. Чинило се као да је Вилсон превише уживао када се насмешио, а затим поставио следеће питање:

,,Тако сам и мислио, а да ли сте свесни шта сте урадили целом човечанству вашим глупим експериментом?'' Поново тишина. Осећаји кривице и страха су се мешали, знали су да је Вилсон у праву. Џек је скупио храбрости, устао и почео да прича:

,,Свесни смо наше грешке, господине, опростите нам. Можете нам пресудити овде и сада, али Вас молим, макар нам допустите да покушамо да остваримо циљ ове мисије и уништимо Корона вирус једном за свагда...''

„Хах, ипак нисте баш сви мутави. Врло добро, имате моју дозволу за извршавање задатка, али под једним условом. Лично ћу вас ја надгледати!”

„Услов прихваћен. Пре свега морамо назад до лабо…”

„Све вам је већ овде, ја сам се побринуо за то. А сада, марш на посао!”

Радили су брзином светлости. Тестови су убрзо показали да нова вакцина заиста делује, па су за мање од четири дана припремили доста залиха. Четири камиона јединице Омникорн 22 су била напуњена и спремна за депортовање.

„Однесите залихе до суседних градова, а затим пронађите тим Омега! Према мојим прорачунима, још увек су у шуми. Пожурите док не буде прекасно!”, наредио је Вилсон.

Приближавали су се језеру. Пут је био јако нестабилан, рупа је било на све стране, а олуја је покрила тај читав предео. Били су поређани један испред другог како би успешно прешли мост. Камион на челу овог реда је прошао кроз већу рупу, па су возачу испале слушалице. Осетио је како му сигнал полако улази у уво и мозак, изгубио је свест и направио удес какав се до тада није десио. Сва четири камиона су се закуцала један у други, након чега су упали у језеро, испустивши залихе вакцина у воду. Призор који је уследио је обележио судбину човечанства. Муње су неконтролисано ударале у воду, ветар је био све јачи, а пљусак све више пунио језеро. Нека врста хуманоидних чудовишта шиљатих зуба, четворо очију и огромних канџи је излазила из језера и појурила ка шуми. Било их је тридесетак.

Пета ноћ. Олуја је била неподношљива, на сву срећу, пронашли смо пећину у коју смо сви успели да станемо. Остало нам је још два дана пешачења до излаза из шуме, били смо гладни, уморни, а неколико нас је и губило разум.

„Не могу више! Мрзим ове слушалице, још колико дуго ћемо морати да их носимо?!”

„Смири се, Фреде. Сигуран сам да ће сателит аутоматски искључити сигнал. Преоптеретиће се у супротном.”

„Ви радите шта хоћете, ја их скидам са себе!”

„Роналде, немој!”

Било је прекасно. Скинуо је слушалице, бацио их на тло и прегазио их. Очекивали смо да ће пасти, изгубити свест, да нећемо моћи да га пробудимо, али... ништа му се није догодило. Сачекали смо два минута, након што смо сви радосно побацали слушалице напоље и викали од среће.

,,Ипак, биће потребно најмање месец дана да се сви људи на свету пробуде из сна. Што су дуже изложени сигналу, то дужи сан.''

Дохватио сам радио и укључио га. Покушали смо да контактирамо базу и коначно успели у томе.

„Омега зове Чистилиште. Јавите се, понављам, јавите се!”

,,Чујемо вас јасно и гласно! Која је ваша локација?''

„Харал шума, север-североисток. Четрдесет осам сати до одређене локације!”

„Обуставите мисију, понављам, обуставите мисију!”

Нисам могао да поверујем. Данима смо пешачили, без хране, воде, било какве врсте помоћи, а Вилсон сада очекује да одустанемо и вратимо се. Сви су га мрзели, за њега су војници одувек били само потрошна средства, обични бројеви, фигуре у шаху. Наређења ме више нису занимала, само излаз из овог пакла. У том тренутку сам чуо врисак тик иза себе. Окренуо сам главу и угледао огромно чудовиште висине целе ове пећине како прождире мој пријатеља. Извадили смо пиштоље и покушали да га устрелимо, али се чинило као да је његова кожа направљена од алуминијума. Још неколико њих је улетело у пећину, нас тројица смо успели да се извучемо и потрчали ка излазу шуме. Фред је извадио динамит, брзо га поставио испод дрвећа, запалио и дао нам знак да бежимо.

„Фреде, о чему причаш, идеш и ти са нама!”, урлао сам док је он непомично стајао иза нас.

,,Жао ми је. Неко мора да се постара да не преживе. Била ми је част борити се уз вас.''

„Фреде, немој!”, издрао се Макс, али узалуд. Када су чудовишта зграбила Фреда, сав динамит је експлодирао. Чудовишта су била разнесена, док од Фреда ништа није остало. Поскидали смо капе, одржали минут ћутања, а затим наставили ка излазу.

Пар сати касније смо угледали хеликоптер испред нас. Били су то Вилсон и Џек. Потрчали смо ка хеликоптеру, а онда сам зачуо Макса како урла. Окренуо сам се и видео још три чудовишта како га прождиру. Нисам могао ништа да урадим. Вилсон ме је зграбио за раме и повукао ка хеликоптеру. Сви моји пријатељи су заувек нестали.

Корона вирус је коначно побеђен. Свет је поново оживео, а медији су говорили како је све мирно прошло и како је операција била успешна. Ипак, питање је времена када ће чудовишта која су усмртила моје пријатеље изаћи на видело. Свакога дана све више људи умире, али ипак, нико никада неће сазнати праву истину. Чак ни сада не знам колико је још жртава потребно како би се свет уразумио. Због тога ћу теби поставити јасно питање, драги читаоче. Колико је скупо неповерење?

Лазар Лакићевић