Огледало је напукло. Лик ми се котрљао изван оквира, па би га поново пукотина делила на несразмерне делове. Ја сам се смејала, али се усне нису мицале. Видела сам у левом углу девојку како јури своју плетеницу док тринаест пута изговара број седам. На столу, поред огледала, налазила се збирка Поових прича на 137. страници отворена. Пробудио ме је зрак који се пробијао кроз напуклу завесу и ошамарио ме је по десном образу. Сетих се сна. На јави је све било у најбољем реду. Огледало је било цело, охрабрио ме је насмејани лик у њему, а на столу је књига била отворена на истој страници. Збуњено сам је затворила и изашла из куће. На степеништу сам срела студента који шета свог пса, који је остао без длаке због тешке болести и стреса његовог газде, будућег доктора. Залајао је, изнемогло, када је студент прошао поред просјака. Мирисао је мрак иако је сунце било на половини неба. Крв ме је болела чим бих се сетила сна. Пажњу ми је привукао просјак, који је погледом осушене шљиве пратио студента и пса, рукама зреле смокве стезао комад хлеба и покушавао да их дозове, без гласа. Испод ока се надзирао младеж попут мрке купине, који је вриштао да ме дозове, да ме подсети, да ми је био пред очима првих тринаест година моје пловидбе овим светом. Пришла сам му да бих се уверила. Његов поглед је и даље пратио пса. Грчила сам руке да бих се сабрала, да бих се уверила да је тај старац некада био капетан на једном животном броду. „Тај пас жели да живи, упркос свему”, рекох једва, само колико да нешто кажем. Одједном је почео да дрхти, испуштао је чудне крике, хлеб се одједном нашао на картону, а покретима руку је показивао да жели да одем. Нисам била сигурна шта се догађа и да ли је то Бен, али ми се у глави поново вратила слика из сна – девојка у огледалу јури своју плетеницу и тринаест пута изговара број седам. Отишла сам кући и размишљала о томе да много људи има купину испод ока, да у Беновој личности није било буке и беса, да је једној тринаестогодишњакињи био и капетан брода и цело море. Изненађујуће ми је било што је књига поново била отворена на 137. страни, која није била ни од каквог значаја, што је садржала два броја која ме прогањају од оног сна, број 13 и број 7. Поред збирке Поових прича, ред за читање су чекале следеће књиге: Драме, Ахмеда Мурадбеговића, Беснило, Борисава Пекића и роман Бука и бес, Вилијама Фокнера. Посветићу им се како треба, помислих, ионако имам много слободног времена чим се бавим огледалом, крицима и купинама. Учитељ Бен, који ми је био једини родитељ ме је оставио због буке, а од њега научих и бес.
Мирела Рагиповић
Comentários