Ружо моја

Калдрмом старом тихо крочим,

као што нико пре мене није.

Речи срца бих златом да опточим,

молим Месец вечерас да ме скрије.

Под твојим прозором говорићу нежно,

у нади да ће ноћ крити биће моје.

Сањам да досегнем оно недосежно,

кроз тмину да спази ме сјајно око твоје.

Желим да ти певам стихове мирне,

све докле глас ми убоги се пружа.

Дубине су моје црне, непрозирне,

али и у њима цвета једна ружа.

Ружо моја, расти ми из груди!

Трњем својим гордим сеци смртно тело.

Ружо моја, вечно моја буди!

Праштај ово певање, дрско и смело.

На прозору се рађа твоја силуета.

Убрзаним ритмом игра срце младо.

Кроз ноћ се разноси мирис цимета,

а зора далека прилази нерадо.

Нашла си ме. Видиш ме у тами.

Моја виолина и даље ти збори.

Под крилом ноктурна постојимо сами,

Цео свет вечерас биће наши двори.

Бацаш ми цвет уз осмех благ,

црвену ружу, једина моја.

Онда када знам да теби сам драг,

ноћи ће ми добити још хиљаду боја.

Ружо моја, расти ми из груди!

Обавиј и узми, те са мноме срасти.

Ружо моја, само моја буди!

Пред твојом лепотом и анђели ће пасти.

sanjoy saha, Unsplash

Бранислав Милојевић