Насупрот вишевековном утицају цркве у срењем веку, у 14. веку долази до одређених значајних промена, за самог појединца, али и читаву културу и уметност човечанства. Сами корени развоја уметности везују се за старо античко и римско доба, прве теоретичаре књижевности као што је Аристотел. Доба хуманизма се односи на човеково рационално расуђивање о себи, али и околини која га окружује. За хуманизмом долази ренесанса, период обнове и поновног рађања човека, али и једног давног минулог доба које је вековима било у руинама. Човек ослобађа своје мисли, има потпуну слободу стварања и није ограничен догмама. Колико год је црква у срењем веку желела, ни касније током гашења ренесансе није могла угушити основну људску потребу човека да ствара. Први пут се слободно пише о љубави и љубав је постала не само главна тема поезије него и свакодневних разговора и дискусија. Један од најзначајнијих представника ренесансе у Италији био је Франческо Петрарка. Његова збирка Канцонијер од 317 сонета посвећених Лаури била је и остала основа и узор за исказивање најлепших љубавних осећања икада створених. Многи тадашњи песници у Италији, али и у другим европским земљама где се ширио овај културни покрет, угледали су се на њега и преузимали његове стилске поступке, мотиве и изразе. Међутим, Петрарка и петраркизам није исто. Петраркизам представља покрет у коме је било карактеристично опонашање Петраркиних расутих рима, доживљаја љубави, описа женске лепоте, која је често била калокагатична. Калокагатична лепота представља спој физичке и духовне лепоте (очи као звизде, мио поглед). Од петраркистичког доживљаја љубави можемо издвојити стандардно конвенцијално-устаљени опис лепоте, ликове из митологије (Амор) и платонски идеал лепоте који се изједначује са божанским пореклом. Трагови ренесансе се могу наћи у Дубровнику много раније него што нам сачувани подаци могу пренети. Постоји ћирилски спис из 1421. године где млади дубровачки властелин говори како стоји на сред морске пучине сам и посматра таласе. Једини сачуван зборник из тог доба јесте зборник Никше Рањине из 1507, где се налазе песме Џора Држића и Шишка Менчетића. Развоју ренесансе у Дубровнику је такође допринело отворено море и развијена трговина, самим тим повезаност, али и утицај других земаља. Сваки филозофски, религиозни, политички, али и уметнички развој у овом случају заснива се на економском. Ренесанси у Италији су допринеле мецене, људи који су свој новац улагали у уметност и развој саме културе као Медичијеви, тако и на пример и краљица Елизебета у елизабетанском добу у Великој Британији. Таква је била ситуација и са самим Дубровником, отворено море је било у ствари отворено и слободно поље да се развије и сама друштвена свест човека. Свест јесу одредиле животне околности, нове прилике, путовања, открића, наука, али и нови приступ уметности. Властелини су слали своју децу на школовање у Италију, као што је на пример био случај са Илијом Цријевићем. Потекао је из угледне дубровачке породице, а школовао се у Риму на чувеној академији Помпонија Лета. Тамо се истакао, био награђен ловоровим венцем (poeta lauretas) и онда се вратио у Дубровник. У тадашњим уџбеницима је увео Платонове драм. То јесте утицало на саме ученике, међу којима је био и Марин Држић, али и на само окружење. На улицама се развијала жонглерска поезија, грађани су били слободнији у изражавању иако се код многих осећао утицај народне традиције и поезије. Главна препрека јачем развоју ренесансе јесте био продор Млетака, који су током 15. века успели да запоседну све далматинске градове сем Дубровника. Захваљујући тој самосталности Дубровник се до краја 15. века развио у снажну трговачко-поморску републику која је у својим рукама држала извозну и увозну трговину скоро целог Балканског полуострва, као и добар део ондашње светске поморске трговине. Што се тиче самог развоја књижевности и петраркистиче лирике у Дубровнику, у првом кругу су били запажени Шишко Менчетић и Џоре Држић. Динко Рањина их назива првим свитлом нашега језика јер они заиста и јесу били први представници петраркистичке лирике у Дубровнику и били узор свим надолазећим генерацијама. Менчетић је био присталица страмботиста, а Држић бембиста. Страмботисти су били присталице Напуљске школе, њихов израз љубавних осећања је био сензуалнији него код бембиста, који се ипак враћају старом изворном петраркизму. Марин Држић, један од најзначајнијих комедиографа југословенске књижевности, јесте у почетку писао љубавну поезију. Објавио је 1551. Пјесни љувене, међутим, његов даљи рад је остао значајније упамћен по његовим атемпоралним драмама. Свакако, остаје чињеница да су се сви ренесансни ствараоци угледали на старе римске и античке узоре, а ту није изостајао ни Држић. Колико год сам стваралац био надарен и склон уметничком стварању, узора и полазника ка самој форми и канону књижевног дела ће потражити у повести човековог креирања истог. Сам Аристотел је комедију назвао драмском формом, где се подражавају људи гори од нас. Држић преузима тај модел, подражавајући људе на улицама Дубровника; ставивши их на театралну позорницу трга, он је пренео управо тај реални амбијент и окружење. У другој половини 16. века јавља се Динко Рањина. Он је имао поштовање за ствараоце који су годинама освајали читаоце, али је такође и био свестан да је том већ одавно петраркистичком устаљеном песничком изразу потребна новина, нешто што ће је оплеменити. Рањина и јесте успео да ондашњу дубровачку поезију обогати новим изражајним средствима и разноврснијом метриком. Он је последња генерација овог светлог и значајног доба ренесансе. Након ње, долази реформација хришћанства, барок и потпуно другачији приступ уметничком делу.
Дубровачки песници јесу изградили типизирани канцонијер љубавних песама са строго утврђеним фазама, а као њихово полазиште јесте остао Петрарка. Не само дубровачки ствараоци већ и сви други уметници ренесансе, јесу опонашали већ устаљени модел, али то је био један препород човеког бића, нови израз стварања, ново поимање кроз нове песниче форме и књижевне жанрове. Дубровачки песници јесу уносили пуно хипербола, претеривања и деминутива. Гледајући слику тадашњег друштва, жене нису смеле да шетају слободно улицама, мушкарци су их могли видети искључиво на балкону или у цркви. Љубав и допадање на први поглед јесте била природна и савим очекивана појава, тако да то претеривање у заљубљивању можемо преписати љубавном заносу. Они јесу робовали италијанском лириком, преузимали мотиве и описе, али кроз песнички израз, унос народне традиције, ликова нашијенца, реалних ликова слушкиња сумњивог морала и однос село–град пружа нам аутентични и монументални приказ једног минулог доба које ће нам вечно нудити приказ како са погледом на прошлост можемо изградити импресивну будућност. Јована Цакић Литература:
Злата Бојовић, Историја дубровачке књижевности, Београд, 2014.
Драгољуб Павловић, Из наше старије књижевности, Сарајево, 1964.
Мирослав Пантић, Из књижевне прошлости, Београд, 1978.