Реквијем (лат. requies мир, починак) у католичкој цркви: свечано подушје и музички комад који се на њему изводи (назван по почетним речима молитве: Requiem aelternam dona eis, Domine! – Вечни покој дај им, Господе!)*
Амерички писац Хјуберт Селби представио је свету 1978. године роман који мало ко може да заборави и потисне након првог сусрета. (Колико год се трудили – авај, узалуд им било, папа Фројде!) Особеност језика којим је писан, силина тематике о којој сведочи и интригантност самог наслова ,,Реквијем за један сан” носи у себи одлике романа за које је Кафка веровао да морају бити попут секире које разбијају замрзнуто море у нама. (Само)Деструктивна, девијантна, садистичка и мучна јесте секира којом се дочекује реципијент и великодушно се не штеди од прве до финалне странице.
За ким реквијем тужно тужи? Баласт реквијема и тежину постојања неједнако носе четири самораздирућих душа разбацаних по квартовима Бронкса: Сара Голдфарб – удовица, њен син Хари, његов друг Тајрон Си Лав и Мерион, Харијева девојка. Њих четворо на својој кожи проживљавају заједнички свевремени ужас адикције и представља једну од најдоследнијих приповести о самодеструктивној црти људских навика и начина њених испуњавања унутрашњих празнина. Сара Голдфарб је портретисана као усамљена средовечна фигура која своје дане проводи у истом сивом стану у којем је провела читав живот седећи у истој старој кућној хаљини у фотељи испред телевизора (који зна често да буде изнет из стана и прошетан до оближње залагаонице чијим новцем Хари плаћа за хероин). Њено задовољство садржано је у гледању емисија забавног карактера и рађање сна дешава се када једног дана добије позив за учествовање у емисији корпорације ,,Макдик”. Шанса за протеривањем сивила из монотоног живота наизглед је надохват руку – пред Саром се поставља дуг пут физичког улепшавања (мучења) у виду мршављења и промени боје косе како би задовољна собом могла да се појави са друге стране екрана где ће се представити као ,,Црвенкапа”. Издвојила је црвену хаљину и златне ципеле које су давно ношене када је Хари био мали и када јој је муж био међу живима што ће одразити њену потребу за оживљавањем прошлости. Пут ка валидацији ширег аудиторијума остаће трајно далек – погубни процес насилног губљења килаже и овисност о таблетама за мршављење пробудиће у Сари халуцинације које ће је довести до стадијума (касније и дубљих понора) када развија непријатељство са фрижидером са којим води живе монологе, коме се плази, ликује и и са ким се свађа – све у зависности од резултата (не)самопоштовања који осећа приликом успешно смањене килаже и успешног одбијања хране.
Тројац Тајрон—Хари—Мерион са друге стране своје унутрашње празнине и (у)дах живота виде у хероину. У својим су двадесетим годинама, оскудевају елана и материјалних могућности за живот о коме сањају и стога одлучују да се баве продајом хорса не би ли на тај начин дошли до карте за одлазак из града и себи дали прилику за нови почетак.
Тајрон Си Лав је представљен као ,,још један црни брат” који је преживљавао и водио свакодневне борбе на улицама Бронкса и Харлема како би се изборио и преживео у ,,свету белаца”. Историја његове унутрашње празнине сеже далеко у прошлост када је као дечак остао без мајке која умире и на чије место некадашњег топлог и сигурног загрљаја доводи хероин како би испунио унутрашњу празнину, тражећи заклон од свакодневних шибања света. На финалним страницама су његове мисли усмерене ка ,,мамици и њеном топлом даху” док савијен у фетус-положају покушава да призове безбрижан живот који није никада имао.
Али како каже: ,,Зависност прави неке своје зависности.” Улице су створене за губитнике и улицама управљају и владају они – њему је преко главе да губи и жели да побегне од свеприсутног страха за сопствени опстанак, од статуса потлаченог и униженог. Никада није много размишљао о улицама сем о идеји њиховог напуштања и вечног неповратка. Оне су постале стварна претња која су у свету уличног тржишта захтевале постојаност и истрајност и каткад губитак главе – улица је арена са којом се у лице бори против свакодневног лудила који се сипа људима у главу. Сања о смирају – да свеприсутност угрожености престане, да се отимање заврши и да цео тај добро познати свет остави заувек иза себе.
Хари се скупа са Тајроном упушта у продају хероина да остваре своје циљеве брзом зарадом – његове намере су чисте: он машта о отварању кафић—кабареа ,,у театарском смислу” у коме би уточиште нашли сви који у себи носе свет отворен за погледе и (једином) незасићеном потребом – оном за конзумирањем уметности. Његову визију допуњује Мерион видевши у том простору места за постојање галерије која би била здрава жила куцавица отворена за струјање људи који са собом носе аутентичне културе, где ће сви скупа корачати ка ,,новој ренесанси”.
Њих двоје верују у снове оног другог, међусобно се допуњавају – али и уништавају. Мерион се од других ликова издваја активном саморефлексијом и самосвешћу – она види,критикује и одбацује друштвене норме око себе трагајући за сопственом слободом по својој мери кројену. Раскида са устаљеном животном нормом својих родитеља који су представници малограђанских претензија и хипокризије – они су, наиме, остварење ,,америчког сна”: живе у великој кући са свим аутомобилима, новцем и друштвеним престижом материјално издржаваући бројне организације. Мeрион им остаје до самог краја емоционално дистанцирана водећи се Полонијевим речима ,,Али прво: буди веран себи сам.” Али ће у договору са њима одлазити на терапију и добијати за своје одласке педесет долара недељно што остаје једина веза коју има са својим родитељима – експлоататорска (капиталистичка) и материјална као одраз јединог начина међуљудских односа за који знају. Као израз бунта и пркос друштвеним конвенцијама Мерион необавезно одржава везу са психијатром Арнолдом, најпре слободно и својевољно да би касније то познанство искористила за брзи начин доласка до новца продајом њеног тела – неминовно се предавши проституцији. Тада отпочиње њен трагични суноврат, гажење себе и свега што она јесте. Ситуација у којој ће се Тајрон, Хари и Мерион наћи биће најгори могући исход по њих – налазе се дубоко у раљама наркоманије, оскудевају новаца, сва залиха хероина намењена продаји је одавно прошла кроз њихове вене, напољу влада општа несташица и зима је – мртвило
преовладава у њима и ван њих. Сновима рањивим од неуспеха временом бивају уништени.
Кроз вивисекцију књижевно-теоријског захвата вреди споменути кохерентност дијалога остварених у тексту. Наиме, реплике ликова нису графички фиксиране и издвојене већ се нижу једна за другом, пресецају се, преплићу и често претварају у дуге монологе који умеју да буду хаотични за онога ко их прати. Селби је намерно изоставио имена оних који стоје иза реченог – такође, присуство интерпункције своди на минимум и тако веродостојно и аутентично
опонашана силовита струјања мисли дајући увид у њихова појединачна психичка растројства и доследно реализује стил романа тока свести. Карактеризација ликова путем језика додатно је обогаћена присуством жаргона и аутентичног шифрованог лексичког фонда ,,џанкија” – утолико се нијансира и открива социјална припадност онога ко се њиме служи.
Нештимање света ,,Реквијема за један сан” указује се већ у првој реченици: ,,Хари угура своју мајку у оставу за одела и закључа врата.”** Одлике једноставног и фрапантног језика којима је начет роман – као и одсуство сензационалистичког тона у њему – од почетка до самог краја приказују свет апатије која је у потпуности нормализована. Све што се десило, дешавало се и десиће се поново. Селби је као писац од себе начинио неутралну призму кроз коју пуста да се (само)деструктивне судбине његових ликова даље расипају – он ни у једном тренутку не иступа са транспарентима о моралности везаним за исправност поступака, осуђивање порока, начина на који живе и оно шта раде. На реципијенту остаје (поред горког укуса у устима и мучнине у телу) да сагледа поступке ликова и њиховe финалнe исходe судбина које могу, а и не морају да буду отрежњујуће, иако се све време неусиљено намеће питање: и навике убијају некад, зар не? Селби кроз роман о не догађају снова приказује дезинтеграцију живота без романтизовања док приступа обради теме зависности која је свевремени вид ескапизма учестало проживљаван од стране човека двадесетог века и пита се: – Да ли нам је само ,,пола киле чисте вере” потребно за суочавање са сутрашњицом?
П.С. Екранизација ове књиге у режији Дарена Аронофског из 2000. године (као косценариста се потписује Селби) далеко је потреснија и мучнија усред изложености гледаоца визуелном доживљају и растројству чула. Отелотворење ликова и атмосфере је доследно – у неким тренуцима уноси аутентичне филмске начине којима преноси одређену идеју и тако прераста првобитни медиј књиге. Доследно је оживљен осећај трагичности, безизлаза, слепог корачања путевима деструкције и недогађаја снова.
О музици овог филма најдоследније сведочи реакција ваше коже.
Анђела Мосић
___________________
* Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза (Београд, Просвета, 1985, стр. 798)
** Хјуберт Селби, Реквијем за један сан (Београд, Просвета, 1983, стр. 9)