Од утехе реко, преда мном с устави,
Моје снаге ради, себи ме поведи!
Таласима, стрмој стени ме понеси,
Ил` ме обали дај, или ме дну мани.
***
Пустих реку даље нека тече, нит има
Века – сав камена траг стати јој на пут хте,
Без моћи остав што својство му и то не да
Природа лика. Трзни се бар сад, човече –
Сам, једног кама сјај, реци ток не спутава!
Живота слад поста река, а ја кам оста –
Валовима својим мене к обали баца.
Велим себи: „Обала – вечна ми постеља.”
Ватре плам не учини се води препрека,
Има лека, човеку не би реч узводно
Пливати, нити са њом, ходом, поћи сходно –
Вазда са собом би, и од себе никада!
***
Преда ме, од утехе реко, с устави!
Себи, моје снаге ради, ме поведи;
Стрмој стени, таласима ме понеси,
Или ме дну мани, ил` обаљу дадни!
Напомена: Песма је заступљена у зборнику радова „Сиђелићеве чегарске ватре 34” при Удружењу књижевника „Бранко Миљковић” из Ниша
Comments