Памтиш ли
због кога сам ватру губио,
чије јагодичне кости љубио,
чији сам бескрај у очима ловио
док сам снове немирне сневао?
Мислиш ли
да си једина и прва,
а ипак тако мала и у свету једна,
мислиш ли, или ниси сигурна,
коме, колико и чега си вредна?
Сећаш ли се
зиме, те хладне и проклете зиме,
када нисмо имали других премишљања
до смишљања
како да сами побегнемо тами?
Крећеш ли
негде са цвећем у рукама,
ка друму без питања:
„Шта смо ми”,
певајући?
Андреј Коцић
Comments